Ponekad mi se čini da čujem njegov glas
Snežana Milković, unuka patrijarha Pavla, na 6. godišnjicu njegove smrti za Alo! govori o tome koliko je bila srećna što je mogla da mu bude blizu i da odrasta uz njega.
Aleksandar Dimitrijević
„Svi smo imali sreću da se rodimo u vreme kada je on živeo, i da slušamo njegove pametne reči, a ja sam imala sreću i da mu budem blizu, da često razgovaram sa njim, odrastam uz njega. Godišnjice su povodi da se setimo dragih osoba koje su otišle, sećamo ih se cele
Voleo gibanicu i krempitu
Dedu je poslednji put videla u bolnici, 12 dana pre njegove smrti.
- Ja sam na VMA išla svaki drugi, treći dan kad nisu bile zabranjene posete. Bilo je dana kada sedim pored njega, ćutim i držim ga za ruku jer znam da mu je teško, bilo je dana kad ne progovara, ali bilo je dana kada je bilo bolje, kada je umeo da se našali, kad je jedva čekao da mu donesem gibanicu. Voleo je gibanici i krempitu, govorio bi sestri da neće da ruča jer ću mu ja doneti gibanicu - priseća se ona.
godine, svakog dana, ali kada dođu ti datumi, onda to pokrene posebne emocije. A kada je reč o Pavlu, zaista imam čega da se sećam.“
Ovako za „Alo!“ govori Snežana Milković (60), na šestu godišnjicu od smrti njenog dede, obožavanog srpskog patrijarha Pavla.
Kako kaže Snežana, patrijarh Pavle je privatno živeo baš onako kako je propovedao.
- Kada god mi je bilo potrebno, on je imao vremena da me sasluša. Bio je blag, mudar, ali nikada nije davao konkretne savete, nikada nije govorio uradite ovo ili uraditi ono. Ipak, posle razgovora sa njim uvek je bilo lakše, uvek je nalazio pravi način i pravu reč. Sećam se jednom da sam imala neki problem, ne znam sada ni koji, ali rekao mi je da ako se trudimo i bog će pomoći. Treba da se trudimo, jer nekada stvari koje nam se čine nemoguće ipak su moguće uz božju pomoć - priča ona.
Kako ističe, svaki razgovor sa dedom Pavlom bio je upečatljiv.
Biografija
11. septembra 1914. rođen u Kućancima u Slavoniji
1926-1929. uči Nižu gimnaziju u Tuzli
1930-1936. završava Bogosloviju u Sarajevu
1942. dolazi u Manastir Svete Trojice u Ovčaru
1944. radi kao vaspitač za izbeglice u Banji Koviljači i oboleva od tuberkuloze
1946. leči se od tuberkuloze u Manastiru Vujan i zamonašuje se u Blagoveštenju
1949-1955. sabrat Manastira Rača
1950-1951. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu.
1954. postaje jeromonah, a ubrzo i protosinđel
1955-1957. na postdiplomskim studijama u Atini
1957. dobija čin arhimandrita i postaje episkop raško-prizrenski, što ostaje naredne 33 godine
1. decembra 1990. izabran za 44. srpskog patrijarha
13. novembra 2007. primljen na VMA zbog iscrpljenosti
15. novembra 2009. preminuo u Beogradu u 95. godini
- I svaki je bio za pamćenje. Umeo je i da postavi pitanje na pravi način, da se vi zapitate da li ste problem postavili kako treba ili ste mu samo pristupili sa jedne strane. Jednom prilikom, kada je bio u bolnici u istoj sobi sa nekim dečakom Karlom, koji je imao oko pet godina, taj dečak ga je pitao: „Oče, što ti puštaš bradu?” Deda Pavle se nasmejao i rekao mu: „Pogrešno si postavio pitanje, bog je dao da brada raste, a one koji je briju pitaj zašto je briju.“ Ni privatno nikada nije govorio tek da nešto kaže. Promislio bi, a onda bi to što kaže uvek imalo težinu i značaj - priseća se naša sagovornica i kaže da je Pavle, i nakon što je postao patrijarh, porodicu često posećivao.
- Kako bi zakoračio u kuću, postajao bi deda Pavle, koji se šali i druži sa nama, a svaki njegov dolazak za nas bio je praznik.
Svi smo se utrkivali da mu postavimo poneko pitanje, jer nikada nismo znali kad će on da ustane i ode. Imao je u džepiću sat na lancu, onda pogleda u njega i kaže: „Čemu vakat, tome je i vrijeme, vreme je da ja pođem.“ Bila sam zadužena da ga pratim do stanice jer je baka smatrala nepristojnim da on sam nosi svoju torbu. Sećam se da bih tada bila presrećna što ću u tim trenucima biti sama sa njim i što ćemo moći da popričamo. Uvek je bilo tema i nije bilo tabu tema. I ako nešto što ga pitam nije znao, nije mu bio problem da kaže: „Ne znam, raspitaću se, pročitaću pa ću ti reći.“
Patrijarhu je najbliža osoba na svetu bila njegova sestra, a Snežanina baka Agica, koja ga je odhranila.
- Ona je smela ponekad i da ga nešto kritikuje, recimo, kada on kaže: „Što si stavila toliko mnogo oraha u kolač, prištedi malo!“ Ona bi mu rekla: „Ma nemoj ti mene da učiš kako se mese kolači.“ Kada je postao patrijarh, ona je danima plakala jer se plašila da on neće imati vremena da je posećuje, i onda je govorila: „Nek neko drugi bude patrijarh meni treba brat.“
A koliko je obožavani srpski patrijarh bio skroman, najbolje svedoči što je živeo u najmanjoj sobi u patrijaršiji.
- Jeo je vrlo malo, a kada bih malo više pojela dok zajedno ručamo kod mene, govorio bi mi: “Pa to baš nije bilo u slavu božju.” Živeo je u jednoj sobici gde je od zida do zida bio krevet, a pored polica gde je držao samo knjigu i naočare. Vozio se najčešće gradskim prevozom,
Da nas se preci ne postide
Na pitanje šta bi patrijarh da je danas živ poručio Srbiji, Snežana odgovara: - Trenutak je težak, ali bilo je teško i kad je on bio patrijarh, situacija nije ni bolja ni gora nego onda, možda da se ne postidimo, da nas se preci ne postide...
sam je krpio i šio stvari dok god je mogao. Posle sam mu ja pomagala. Nije koristio ni mobilni telefon ni televizor. Jednom prilikom je bio u zvaničnoj poseti Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, i kada je iz Rumunije došao kod nas, rekao nam je da je kupio cipele za pet evra. Ja sam mu tada rekla: “Pa kad su bile tako jeftine, što nisi i nama kupio nekoliko pari”, a on se na to našalio: „Vi ste tako fini, vi ne biste to nosili.“
Imao je izuzetan smisao za humor - priča Snežana.
Njenog dede nema već šest godina, ali njegove poruke i saveti prate je kroz život i dan danas.
- Kada sam u nekoj dilemi šta bi trebalo da uradim, setim se šta bi mi on rekao, i otprilike znam. Ponekad se čak u sebi nasmejem jer mi se učini da čujem njegov glas: „Ama, morska glavo”, tako me odmilošte zvao, „Čuješ li ti mene“ - uz osmeh i setu u glasu završava Snežana.
Molitva za sve
Kada je kao vladika boravio na Kosovu, desilo mu se da ga zaustavi naoružana albanska banda, koja mu je zatražila da klekne i pomoli se za postradale Albance. Pavle im je tada smireno i trezveno odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve, pa je nepovređen uspeo da nastavi put.
Spasao davljenika
Dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao je dečaka koji se davio. Dobio je u to vreme smrtonosnu tuberkulozu. Međutim, iako mu lekari nisu davali više od tri meseca, uspeo je da se oporavi.
Muzikalan
Bio je poznat i kao izuzetan pojac. Uživao je u višeglasnom pojanju duhovnih pesama. Nikada se nije ustručavao da negoduje ukoliko hor ne bi pevao s verskim zanosom, pa je znao da stane pred njih i pun žara pokaže kako se pevaju liturgijske pesme.
„Jedi u sebi“
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto, a monah odgovori da se moli u sebi. Patrijarh na to doda da onda treba i da jede u sebi!
Milione ostavio crkvi
Potomcima svog brata ostavio je samo budilnik i sat, dok će njegovim ordenjem, ali i pisanim delima, koja već danas imaju neprocenjivu vrednost koja se meri milionima evra, raspolagati Patrijaršija SPC!
U avionu
Jednom je patrijarh išao negde avionom. Kada su leteli nad morem, avion je ušao u zonu turbulencije i bilo je truckanja. Mladi arhijerej koji je sedeo pored patrijarha pitao ga je šta on misli o tome ako se avion sada sruši. Patrijarh je bez zbunjenosti rekao: „U odnosu na sebe, primiću to kao akt pravednosti, jer sam u životu pojeo toliko riba da bi bilo čudno kad one mene sad ne bi pojele.“
Mrvice hleba
Patrijarh Pavle šokirao je Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji. Kad je završio sa jelom, uzeo je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo nekoliko mrvica. Tiho je pokupio svaku mrvu i pojeo. Upitali su ga šta to radi, a on im je odgovorio: „Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola“, rekao je tada patrijarh Pavle i sve za stolom ostavio bez reči.