Priča o gimnazijalcima koji su nasamarili Amerikance tokom bombardovanja!

 

Internet je u Srbiji 1999. godine i dalje bio u povoju, a mnogi nisu čak ni znali šta je to.

Retki od nas koji su imali priliku da ga koriste, to su uglavnom činilli pomoću modema.

Gotovo svi se i dan danas sećamo čuvenog zvuka koji je označavao povezivanje, a vrlo često i nemogućnost da se povežete na internet.

Surfovanje uopšte nije bilo jeftino, pogotovo u to vreme, pa smo svi gledali kako da što bolje provedemo te minute i sate koje smo imali na raspolaganju.

A onda se gotovo iz vedrog neba pojavila mogućnost da čak i profitiramo od našeg besciljnog lutanja po internet stranicama.

Sasvim slučajno, nekoliko drugara iz gimnazije čulo je priču o tome da postoje ljudi koji u svom posedu imaju lažne kreditne kartice koje rade i uz pomoć kojih kupuju na ono malo sajtova za prodaju koji su tada postojali.
Vrlo brzo uspeli smo da dođemo do naše prve „kreditne kartice“.

Svi smo pomalo bili skeptični, ali i uplašeni jer, iako smo bili mladi, bilo nam je jasno da to što radimo i nije baš u skladu sa zakonom – barem onim svetskim.

Ipak, iskušenje je bilo preveliko. Mogućnost da u trenucima kada vašu zemlju drma ogromna kriza kupujete stvari o kojima ste maštali i koje su od nas bile toliko daleko, da su mogle da budu i na Mesecu, činila se kao nešto što nikako ne bi trebalo propustiti.

Odlučio sam da rizikujem.

Sačekao sam da svi u kući legnu, stavio sam jastuk preko modema kako bih prigušio buku povezivanja i krenuo da gledam gde mogu da iskoristim „svoju“ kreditnu karticu.

S obzirom da smo još bili gimnazijalci bez previše životnog iskustva, na pamet mi je pala muzika. Prva lokacija koja mi je pala na pamet bila je Amazon.

Otišao sam na sajt, odabrao sam album koji želim da kupim (Laurent Garnier – Laboratorie Mix), napravio nalog, uneo sve podatke i… kupio nešto o čemu sam samo mogao da sanjam da ću ikada biti u stanju da uradim u Srbiji u tom trenutku. Koštao je gotovo 50 maraka.

Ubrzo je stigao i mejl potvrde o mojoj uspešnoj kupovini.

Ipak, bio sam skeptičan. Koje su šanse da će neki veliki sajt kao što je Amazon poslati nešto u Srbiju, i to plaćeno lažnom kreditnom karticom?

Ispostavilo se da su šanse velike.

Posle nekoliko nedelja iz pošte je stiglo obaveštenje da me čeka paket.
U tom trenutku sam se toliko isprepadao, delom zato što nisam mogao da verujem da je album zaista stigao, a delom jer sam bio svestan da to što sam uradio i nije previše po zakonu, nekom i negde sigurno.

Nisam otišao da ga pokupim.

Sve to dešavalo se u februaru. Čak sam i roditeljima sve ispričao, ali tek kada sam bio siguran da je paket vraćen tamo odakle je došao. Bio sam čist.

I odlučio sam da stvari ostanu takve, iako su mnogi od mojih vršnjaka nastavili da dalje s vremena na vreme eksperimentišu

Onda, jedne večeri, gradom se prolomio zvuk sirena za vazdušnu uzbunu.

Znam da sam veče pre toga na radiju čuo najave o tome da će NATO snage bombardovati Srbiju, ali sve mi se to činilo kao malo verovatno i kao pretnja.

Ali kao i sa paketom, desilo se. Nije bila pretnja.

 

 

Prvo veče proveli smo u skloništu. Niko nije bio srećan. Zemlje koje su za nas predstavljale san, vrlo brzo postale su naš najveći košmar.

U jednom trenutku prišao mi je otac i pitao me da li i dalje imam onu karticu sačuvanu na disketi. Imao sam je.

To je bilo to, dobio sam „zvaničnu“ potvrdu od meni najvišeg zakonodavnog organa da mogu da je koristim.

Ovo se nikada ne bi desilo da je situacija bila drugačija. Ali u tom trenutku, „krađa“ od zapadnih zemalja činila se kao jedini mogući način da uzvratimo udarac.
Možda nismo imali avione i bombe, ali imalo smo sledeću najbolju stvar, novac ljudi koji finansiraju te avione i bombe.

Nije nam bilo potrebno mnogo vremena da se gotovo svi iz gimnazije koji smo znali nešto o ovome sakupimo i napravimo plan delovanja.

Dok sam ja bio u stanju pripravnosti, mnogi su razradili ceo sistem. Redovno smo iz anonimnih izvora sa interneta dobijali cele dokumente sa podacima sa kartica koji su nam bili potrebni, uglavnom američkih.

Naravno, nisu sve bile validne, a kako ne bismo gubili vreme prilikom poručivanja, proveravali smo ih na nekoliko postojećih pornografskih sajtova koji su nudili instant pristup ako je kartica mogla da se koristi. Skidali su samo 1 dolar, tako da je ta prva provera uglavnom ostajala neprimećena od strane vlasnika kartice.

A onda smo kretali u kupovinu koju smo obavljali iz nekoliko internet kafića u Beogradu.

Kupovali smo sve što nam padne pod ruku, muzičke diskove, DVD-ove, odeću, tehniku, pa čak i hranu, zapravo sve što je moglo da se u tom trenutku kupi na internetu i pošalje u Srbiju.

 

To je bio naš način da pokažemo da nismo bespomoćni, da možda ne možemo da vodimo vojni rat, ali novac je bio podjednako važna stvar.

Nedeljno nam je stizalo na stotine paketa, a vrednost svakog je bila oko 100 maraka.

Po mojoj proceni, mesečno nam je stizalo robe u vrednosti od nekoliko desetina, pa čak i stotina hiljada maraka.

A mi nismo bili jedini. Naprotiv, ovu vrstu rata vodilo je na hiljade ljudi. Neki su samo zadržavali te stvari, neki su ih bacali, a bilo je i onih koji su zahvaljujući tim paketima došli i do svojih prvih kola.

Znali smo da će svu „štetu“ koju napravimo snositi osiguravajuće kuće, a ne sami vlasnici kartica, pa su tako posledice naših dela direktno padale na one koji su indirektno stajali iza aviona koji su zloslutno kružili iznad naše zemlje i bombi koje su na nju padale.

Vreme gledanja pornografije na internetu prošlo je 24. marta 1999. godine i zamenila ga je naša „tiha“ borba. Bili smo poput pokreta otpora koji nije mogao da se direktno suoči sa neprijateljem, ali je mogao da mu zadaje pozadinske gubitke.

A oni nisu bili mali.