Pukovnik Pavlović je zadržao mlađeg kolegu da ne poleti, stradao je boreći se sam protiv 16 aviona, a poslednje je rekao: "Imaju me.."
Reporteri „Alo!“ u porodici pilota heroja pukovnika Milenka Pavlovića
Privatna arhiva
Pukovnik Pavlović posthumno je odlikovan Ordenom za hrabrost. SPC je njegovoj porodici dodelila Orden Svetog vladike Nikolaja, ali, nažalost, i pored brojnih inicijativa, nikada nije dobio Orden narodnog heroja
Dve decenije nakon bombardovanja, stojimo na pragu doma heroja, koji je poginuo braneći otadžbinu od NATO agresora. Iza vrata na kojima piše „Pavlović“, na zidovima i dalje stoje Milenkove fotografije. Naočit, prodornih, ali neverovatno blagih očiju, pukovnik Milenko Pavlović ponosno motri na svoje naslednike, koje je zauvek napustio 4. maja 1999, kada su njegov „mig29“ srušile neprijateljske rakete iznad Valjeva.
Komandant 204. lovačko-avijacijskog puka poslednji put prešao je ovaj prag 2. maja, pre 20 godina. Otkad je počelo bombardovanje, kući je retko svraćao, i to samo nakratko, tek da vidi najmilije. Uoči tragedije, s njima je bio skoro čitavog dana. Njegova supruga Slavica kaže da je samo jedan neobičan detalj mogao da nasluti nesreću, ali ona tada toga nije bila svesna.
Mlađeg sina Nemanju smestili su na spavanje i Milenko je krenuo natrag na posao. Starijeg sina Srđana, koji je izašao s drugarima, sreo je kod lifta, a potom produžio ka parkingu.
Pročitajte još:
- Kao i obično, izašla sam na terasu da ga ispratim. Uvek bi se okrenuo da mahne ili bi bar svirnuo, ali tog dana nije. Pogledom sam ga pratila sve dok nije izašao iz ulice, ali... - sa suzama u očima priseća se Slavica. Sutradan i sledećeg dana čuli su se telefonom, a onda je Milenko otišao na zadatak s kojeg se nije vratio...
Preporučujemo još:
- Samo što sam ušla u kuću s posla, počeo je da zvoni telefon. I on i ja smo iz okoline Valjeva. Zvali su me prijatelji da me pitaju da li nešto znam. Nadali smo se samo da nije on, ili ako jeste, da se katapultirao. Agonija je trajala čitavu večnost. Kada su se kolege pojavile na vratima, znala sam da našeg Milenka više nećemo videti - priča Slavica.
U trenutku Milenkove pogibije, Nemanja je imao samo devet godina, a Srđan nepunih šesnaest. Danas slike i prilike svog oca, s neizmernim ponosom, ali i ogromnom tugom u očima, pričaju o odrastanju bez glave porodice.
Herojstvo pukovnika Pavlovića, osim ponosa, donelo je i svojevrsno breme s kojim će morati da žive svi njegovi potomci.
- Sve ove godine su mnogo teške. Tog dana, kad mi je mama rekla da ga više nema, samo sam je pitao: „"Da li je tata sada isti kao knez Lazar i Miloš Obilić“, kaže mlađi sin Nemanja, a stariji brat Srđan potvrđuje da im nije bilo nimalo lako.
- Krenuli smo sami kroz život, nas troje, znajući da moramo ostati na pravom putu, da zajedno moramo proći i dobro i loše, a da pritom nijednom ne ukaljamo delo našeg oca - priča za „Alo!“ Srđan Pavlović, Milenkov stariji sin.
U tome su i uspeli. Dvadeset godina kasnije, porodica je i dalje na okupu, dom im je pun ljubavi i razumevanja. Srđan i Nemanja su završili fakultete i odaju utisak dobrih, vrednih i razumnih momaka.
Nisu pošli očevim stopama i seli za komande „miga“, ali su uspešni u svojim karijerama. Srđan se oženio i ponosni je tata Maše (6) i Vojina (2).
Iako deku nisu upoznali, on je uvek prisutan u njihovim životima, a mala Maša ga redovno pominje.
- Uvek kaže kako je njen deda Milenko gleda, a Vojinu da njega još ne, jer ga ne poznaje... Naučila je o dedi s fotografija i iz naših priča. Još je mala da bismo joj baš sve objasnili... - priča Srđan i dodaje da je njegova mezimica, baš kao i tata i deda, luda za avionima.
I Vojin uz njih uči o avijaciji, nebu i krilima. Na pitanje šta bi rekao svojoj deci da mu jednog dana dođu i saopšte da, kao i deda, žele da krstare nebom, Srđan odgovara:
- Uvek sam za sve imao podršku svojih roditelja. I tako se ponašam i prema svojoj deci. Razmišljao sam i o tome što me sad pitate i priznajem da sam već razmišljao o vazduhoplovnim akademijama. Kada bi želeli da budu piloti, podržao bih ih u tome. Čak i kad bi hteli da budu vojni piloti - s osmehom kaže Srđan, dok Slavica dodaje da su krila Milenkovim naslednicima u krvi.
- Postoji fotografija. Srđan je bio mali, a Milenko ga je odveo na aerodrom i stavio ga da sedi na krilu aviona. Kada je Maša imala četiri godine, odveli smo je do Batajnice i nastala je gotovo identična fotografija. Srđan ju je stavio na krilo „miga“, samo što je njegov pogled, za razliku od Milenkovog, bio tužan. Ovekovečen je trenutak u kojem Maša sedi i Srđana zabrinuto miluje po glavi, kao da ga teši. Prosto neverovatno - kazuje Slavica.
Pukovnik Milenko Pavlović posthumno je odlikovan Ordenom za hrabrost. Srpska pravoslavna crkva je njegovoj porodici dodelila Orden Svetog vladike Nikolaja, ali, nažalost, i pored brojnih inicijativa opština Valjevo i Osečina, nikada nije dobio Orden narodnog heroja.
Najteži su veliki datumi
Porodica Pavlović praznike dočekuje sa srećom i tugom jer nema više njihovog najmilijeg člana. Supruga Slavica kaže da je bol koji oseti u takvim prilikama neopisiv.
- Sećam se kada se Srđan ženio, kada nam se rodila unuka, potom unuk. Sve sam išla sama... To je najteže, što nije bio tu da sina zajedno ispratimo na venčanje, da se radujemo unucima.
Tata više neće doći
„Sav ozbiljan, upitao me je, pokazujući rukama: ’Zašto tata nije izveo manevar?’, a onda je zaćutao i plačnim glasom rekao: ’Mama, tata je sad kao Miloš Obilić i car Lazar’“, rekao je on.