Sanjam njegov poslednji poziv, molim ga da ne ide! - Rekao mi je: Mama, ja se više ne vraćam...
Ispovest Živadinke Miletić iz Bačine kod Varvarina, koja je 1999. na Košarama izgubila jedinca Dejana: Rekao nam je da se verovatno neće vratiti kući, jer je dobio ponudu da ostane i radi pri vojsci
Alo!/Vladimir Marković
Nikada nismo saznali kako je tačno poginuo naš Dejan. Kad god smo pitali njegove drugove iz vojske, oni su menjali temu. Samo su nam kratko govorili da se nalazio u prvim borbenim redovima. Iako je imao šlem, pogođen je hicem u glavu pred sam kraj rata, 28. maja, u selu Lubarda kod Dečana.
Ovako svoju ispovest započinje Živadinka Miletić (60) iz Bačine kraj Varvarina, čiji je sin jedinac stradao u rejonu karaule Košare, gde su pre dve decenije vođene najžešće borbe. Među 108 vojnika, koji su na Prokletijama dali svoje živote branići otadžbinu od udara albanskih terorista i NATO snaga, bio je i Dejan Miletić (22).
Pročitajte i:
Poziv za vojsku, seća se Živadinka, dobio je dok se rat, barem u njihovom kraju, još nije ni naslućivao. Vojsku je služio na Topčideru, redovno je dolazio na odsustvo, ili je porodica odlazila njemu. A onda je usledio poziv, koji njegovoj majci i danas odzvanja kao najmučnije sećanje.
- Javio se i rekao da ga ne zovem nekoliko dana, jer neće biti u kasarni, a onda je tražio da razgovara sa ocem. Suprug je sa fiksnim telefonom otišao u drugu sobu i rekao mi: "Hajde, radi tamo, ne moraš sve da čuješ." Kratko su razgovarali. Čula sam kako mu kaže: "Sine moj, srećno ti bilo, čuvaj se!" Imali su tog dana po 10 minuta da se jave porodicama. Više ga nismo čuli. Zapitkivala sam supruga svakog dana zašto se ne javlja, gde je, a on mi je govorio da je u okolini Beograda. Molila sam ga da idemo da ga nađemo, neki đavo mi nije davao mira - priseća se Živadinka dok rukama miluje uramljenu sliku jedinca.
Ne oprašta, kaže, to što joj nisu rekli gde ide. Svih deset dana, koliko je bio na Košarama, mislila je da je u Beogradu i da je na sigurnom. A kada je tog 28. maja vojska pokucala na njihova vrata, sledila joj se krv u žilama.
- Znao je da se ja mnogo sekiram, bila sam bolesna, imala sam neki tumor u to vreme. Nije želeo da brinem. U petak je poginuo, u nedelju su nam ga doneli. I dan-danas sanjam njegov poslednji poziv i kako ga molim da ne ide na Kosovo. Moj suprug Dragan nije mogao da se izbori sa tugom zbog gubitka sina, preminuo je nekoliko godina kasnije - jedva izgovara Živadinka.
Pročitajte i:
Priseća se i da je Dejan u poslednju posetu domu došao sa velikim planovima. Tog vikenda doneo je odluku da promeni život.
- Rekao mi je: "Mama, ja se više ne vraćam u selo. Ponudili su mi da ostanem da radim pri vojsci. Ako prihvatim, to će biti dobro i za mene i za vas." Svoja dva sestrića, koja je obožavao, tog vikenda vodao je svuda po gradu, kao da je osećao da ih više neće videti. Kako godine prolaze, sin mi sve više nedostaje, a sada mi je najpotrebniji - neutešna je Živadinka.
Gotovo da nema meštanina koji nije čuo za heroja sa Košara iz njihovog kraja. Jedno kulturno-umetničko društvo iz Bačine dobilo je naziv po Dejanu Miletiću, baš kao i ulica u kojoj je živeo. Svake godine na dan njegove pogibije, jedinica sa Topčidera dolazi u Bačinu da oda poštu stradalom borcu.