"Slavim slavu, ali goste više NIKAD NEĆU ZVATI i nek se ljute prijatelji..."
Jedna devojka koja je rešila da slavi slavu, odlučila je da ne zove goste. Ovo je njena priča.
Tanjug/Staša Tomić
Srbi su jedini narod koji slavi slave, ali poslednjih godina to je više stvar prestiža, nego narodno-crkveni običaj i posle Božića, najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja.
Jedna devojka koja je rešila da slavi slavu, odlučila je da ne zove goste. Ovo je njena priča.
"U mojoj porodici se slava nije obeležavala, kako zbog činjenice da nikada nismo bili preterano pobožni, tako i zbog specifičnog spleta okolnosti. Tek kada sam krenula u školu i učiteljica je krenula da zapisuje naše slave kako bismo tog dana mogli da izostanemo iz škole, shvatila sam koliko to ljudi ozbiljno shvataju."
Ipak, i dalje mi je sve to bilo strano jer sam retko išla po slavama, sve dok nisam upoznala mog sadašnjeg muža. Njegova porodica je veoma pobožna, poznaju sve običaje i drže do njih.
Kada smo se mi venčali, preuzeli smo slavu od njegovog oca i usred selidbe i haosa, počeli smo da pripremamo sve za slavlje. Moja svekrva mi je pričala kako su oni spajali stolove, pekli hranu danima, a gosti su se samo smenjivali, dok je svekar samo dodavao obaveze na listu (meni stranih i čudnih) običaja.
Nisam znala šta me snašlo...
Naravno, noć pred slavu nisam ni spavala, a jedva sam stigla da se okupam i našminkam pre nego što su prvi gosti stigli. Samo što bih se pozdravila sa njima, počela bih da iznosim jelo za jelom, pa sklanjala i prala za njima, a onda sve ispočetka za sledeću turu.
Ceo dan sam bila na nogama i trčala iz kuhinje u dnevnu sobu, ni sa kim nisam stigla normalno da popričam ni da sednem, a pri tom su svi odmah posle jela ustajali i išli na sledeću slavu. Neki čak nisu ni stigli da jedu, već su samo isprljali tanjire, jer su došli „čisto da nas ispoštuju“.
Naravno, posle svega sam radila do kasno u noć, jer sam morala sve da sklonim i očistim kako bi sve bilo spremno za neke goste koji su se najavili za drugi dan.
Pročitajte još:
Kada je sve prošlo, sela sam sa dragim i objasnila mu da ja ne mogu i neću da prolazim kroz sve to svake godine. Bar da sam i ja uživala sa svim tim nama dragim ljudima, da sam stigla da sednem, da popričam sa njima, da probam hranu koju sam pripremala… Ali ovako, da bi se oni smenjivali kao na pokretnoj traci, a meni duša izašla na nos… Nema šanse!
Zato sada obeležavamo slavu tako što pripremimo taman dovoljno hrane, kao za porodični ručak, a ne za feštu od nekoliko dana, kupimo taman dovoljno pića i spremimo taman dovoljno slatkiša. Pozovemo najužu porodicu, zapalimo sveću i očitamo molitvu, pa uživamo natenane u jednom lepom i mirnom danu. Ja smatram da tako i treba i nikada više ne bih prolazila kroz ono kroz šta sam prošla prve godine.
Možda su se neki naši prijatelji uvredili zbog toga što ih više ne zovemo i možda ne razumeju naše razloge, ali to je naš izbor i nećemo se predomisliti!