Srbi ne daju ni deo sebe! Otvorena banka reproduktivnih ćelija zvrji prazna, stručnjaci otkrivaju šta je razlog!
Parovi koji imaju problem sa plodnošću, po svemu sudeći, moraće još neko vreme da sačekaju da prva srpska banka reproduktivnih ćelija počne da funkcioniše i u praksi.
Profimedia
Iako je otvorena pre dvadeset dana, za doniranje spermatozoida i jajnih ćelija nema zainteresovanih, pa je broj donora još uvek nula.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je tim povodom da ne razume zašto donora nema i istakao da je država učinila sve što je trebalo.
„Nemojte da iko očekuje da će nešto pasti s neba. Niti će jajne ćelije, niti će spermatozoidi pasti s neba, niti će dolaziti kome treba da uzima i da završi posao“, izjavio je Lončar i naglasio da država onome ko želi da bude donor plaća putne troškove, sve analize, preglede i sve što je neophodno.
U Dom zdravlja po uput
S druge strane, predsednica udruženja „Šansa za roditeljstvo“ Sandra Jovanović za Sputnjik ističe da je ne čudi što zainteresovanih nema, jer nisu ispunjeni bitni preduslovi.
„Da bi neko bio donor, mora da uradi spisak analiza kako bi se proverilo njegovo zdravstveno stanje i uradila psihološka procena. Trenutno nije definisano gde ljudi treba da se upute, a ako se upućuju u domove zdravlja da tamo dobiju uput i urade analize, onda je to prekomplikovana procedura, naročito ako imamo u vidu da je potrebno i retestiranje.“
Jovanovićeva kaže da je neophodno da postoji jedna ustanova ili deo ustanove gde će sve analize uraditi na jednom mestu. Gde će donori imati potpunu diskreciju, gde se neće sretati sa parovima koji rade vantelesnu oplodnju.
„Zamislite donora kako ide u Dom zdravlja, traži uput da uradi testove na virusne ili bakteriološke analize, pa se onda vraća, čeka red u Batutu...“
PROČITAJ JOŠ:
Drugi preduslov je, napominje Jovanovićeva, da postoji državni registar donora koji će sadržati sve bitne podatke.
„To ostaje anonimno, ali registar donora mora da postoji. Koliko sam ja upoznata, takav registar još uvek nemamo.“
Jovanovićeva ocenjuje da posle dvadesetak dana od otvaranja nije ni realno da imamo donore, jer je u pitanju veoma delikatna procedura.
„Potreban je jedan duži vremenski period, neophodno je i upoznavanje šire javnosti šta uopšte znači donirati ćeliju... Mora da postoji kampanja u kojoj će se ljudima objasniti da je to human čin i zašto to treba da urade. Kampanja je zapravo prvi i osnovni korak.“
Veliki problem, prema mišljenju Jovanovićeve, predstavlja i činjenica da uslovi koji se tiču primaoca takođe nisu precizno definisani.
„Određeno je ko može da bude donator, ali kome će se davati ćelije, to se još ne zna. Zakon kaže da to može biti i žena bez partnera, parovi koji nemaju svoje ćelije, ali mora se pravilnicima definisati i koje su dijagnoze, koje uslove primalac može da ispuni. Ne zna se ni da li će primaoci plaćati ćelije. Zakon je samo dao okvirne mogućnosti, a RZZO treba da odvoji neki deo sredstava za to, ali ni to trenutno nije precizirano.“
Donori bez naknade
Zakonom o biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji precizirano je da se donorima ne plaća nadoknada. Međutim, može im se platiti nadoknada za putne troškove, za odsustvo s posla.
„To je nadoknada koja im se daje svuda u svetu, pa bi trebalo da postoji i kod nas. Međutim, kolika će ta nadoknada biti i da li će uopšte postojati, to za sada nije pravno rešeno.“
Ona navodi da se, recimo, u Americi donorima daje naknada, ali da je sistem SAD specifičan.
„Možete čak i da dovedete donora, da to bude vaš prijatelj ili prijateljica. Kod njih donacija nije zatvorena, već je otvorena, što znači da su dostupni podaci o donorima. U zemljama Evrope se plaćaju samo naknade za putne troškove i odsustvo s posla.“
Donacija „jedan na jedan“
Jovanovićeva ističe da naš zakon propisuje donaciju „jedan na jedan“, što znači da donirana ćelija može da pripadne samo jednoj osobi.
Zakonom je dozvoljena i mogućnost doniranja embriona.
„Njih mogu da poklone samo parovi koji su prolazili proceduru vantelesne oplodnje i koji imaju višak embriona. Embrioni ne mogu da se izvoze u inostranstvo i može ih primiti samo osoba iz Srbije. Takođe, ne mogu se ni uvoziti iz inostranstva.“
Za razliku od embriona, donirane ćelije se mogu i uvoziti i izvoziti.
Ko može biti donor
Zakon inače predviđa da donor može biti muška osoba do 40 godina starosti koja ima uredan spermogram. Donor mora da uradi niz analiza, bakteriološke briseve, testove na infekcije... Nakon davanja uzorka, embriolozi procenjuju da li ta osoba uopšte može da bude donor.
Granice za žene su od 21 do 34 godine i one takođe moraju da prođu niz analiza.