Šta ne valja raditi na Đurđevdan

Na Đurđevdan se obeležava uspomena na Svetog Đorđa, a ovaj praznik poštuju i katolici i pravoslavci. Georgije je rođen u drugoj polovini Trećeg veka u Maloj Aziji i kao veoma mlad postao je vojvoda u vojsci rimskog imperatora Dioklecijana. Braneći hrišćansku veru i protiveći se progonima hrišćana, Dioklecijan je bacio Georgija u tamnicu i osudio ga na najteže muke.

Videvši da muke ne mogu da slome ni telo ni Georgijevu veru, Dioklecijan je odlučio da ga pomiluje pod uslovom da prinese žrtvu rimskim božanstvima.

Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula. Videvši ovo, Dioklecijanova žena Aleksandra je uzviknula: "I ja verujem u Georgijevog Boga!", na šta Dioklecijan naredi da im bude odrubljena glava, što je i učinjeno.

Osim Đurđevdana, ovom svetitelju se čini pomen i 16. novembra - na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama Sveti Đorđe se predstavlja u vojvodskoj odeždi na konju (Đurđevdan) ili stojeći (Đurđic), kako ubija aždaju, sa ženskim likom u pozadini.

Đurđevdan je u srpskom narodu praznik sa najviše običaja, koji se razlikuju po sadržini od regiona do regiona. Ovaj praznik smatra se za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Kako se smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, davno su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Uveče, uoči Đurđevdana, običaj je da neko od ukućana nakida zelene grančice u najbližoj šumi i da njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

U pojedinim mestima prave se krstovi od leskovog pruća. Takav krst se potom ostavlja u njivi ili bašti kako bi bili zaštićeni od grada.

Na Đurđevdan se mnogi i kupaju na reci i to pre nego što svane. Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se pre kupanja kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.

Isto tako postoji običaj da se pre zore krene na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi, na proplanku ili pored reke. Za ovu zgodu obavezno se priprema jagnje na ražnju, a oni koji su za to zaduženi odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Na urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Običaj je i da žene i devojke donesu uveče kući vodu sa kola vodeničnoga, takozvanu "omaju" kako bi sa  njih „svako zlo i prljavština otresli i otpali“. U vrč stave i različito bilje, a naročito selen, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.