Tri hrišćanske svetinje!
Iguman Leontije umro je u jesen 1955. godine, ubrzo pošto je izašao iz zatvora.
Iz knjige - Tajne ostroškog blag
Prošlo je potom više od dvadeset godina. Sećanje na njega i aferu sa ostroškim blagom polako je nagrizala korozija zaborava i osim njegove rodbine i najbližih prijatelja samo su ga još, gotovo kriomice, gdekad u molitvama spominjali sveštenici u Ostrogu, gde je kao starešina proveo više od trideset godina, i u Praskvici, gde je uz temelj paštrovske lavre našao večni smiraj.
Onda je njegovo ime vaskrsnulo i zavitlano je u orbitu javnosti:
„Jednoga dana, mislim da je to bilo nekako u leto 1976. godine“, kazuje iguman Marko (Kalanj), vrsni intelektualac u monaškoj rizi, koji je iz rodne Dalmacije kao đak došao u Ostrog 1954. godine, i kasnije, kad se zamonašio, trideset godina proveo u Cetinjskom manastiru uz starog mitropolita Danila (Dajkovića), bio njegova desna ruka i najpoverljiviji čovek, „ja dežurao u manastirskom muzeju na Cetinju. Eto jednoga gospodina, imao je može biti pedesetak godina. Pomno razgleda eksponate i na kraju veli:
- Ja ovde ne videh neke stvari koje sam očekivao da vidim. - Koje? - pitam ja. - Neke iz Ostroga! - kaže.
Razvi se tu razgovor i on mi ispriča da se posle Drugog svetskog rata kao devetnaestogodišnji mladić zaposlio u Udbi i da je 1952. godine učestvovao u otkopavanju zlata i otkrivanju drugih dragocenosti skrivenih u Ostrogu, odnosno da su sa zlatom u Titograd tada dovezene i neke svetinje koje su nađene u stanu igumana Leontija.
Komunisti iz Ostroga 1952. godine odneli i ruku Svetoga Andreja, krst Časnog dreva i ikonu Bogorodice Filermose
Prisetio se i kako je Blažo Jovanović, tada predsednik Crne Gore, rekao, kad je video te dragocenosti:
- To odmah u trezor i nemoj da to neko zloupotrebi!
Zainteresova mene ta priča, pitam čoveka za ime, ali on ne hte živ da kaže:
- Nije - veli - važno moje ime, ali je ovo istina i vi se malo poraspitajte gde se nalaze te svetinje! Ja sam istog časa sve ispričao mitropolitu šta mi je taj čovek kazao. Vidim i njega to začudi i uzbudi, ali svejedno poče sumnjičavo da vrti glavom:
- Ko zna, moj Marko, šta je to bilo i gde je završilo, ali, eto, probaj, nećeš li nešto doznati...“
Već sutradan Kalanj se dao u potragu i preko sveštenika ostroških Sava Damjanovića, Serafima Kašića, Georgija Mirkovića, a naročito preko igumana Gerasima doznao da je sa onim nesrećnim zlatom iz Ostroga 1952. godine odnesena i ruka Svetog Jovana Krstitelja, krst Časnog dreva i jedna ikona, da su to svetinje koje je u Ostrog 1941. godine doneo kralj Petar Drugi Karađorđević, predao ih jer nije želeo da ih nosi u inostranstvo, a ovaj ih je poverio na čuvanje igumanu Leontiju.
„Odem ja onda kod Boža Martinovića, tada sekretara Verske komisije pri Vladi Crne Gore“, seća se Marko Kalanj.
On ni da čuje:- Bog s tobom, Marko, kakve svetinje, to zaboravi, nema od toga ništa, to je prazna priča!
Dve godine kasnije eto jednoga dana Božo Martinović zove telefonom i zbori:
- Bogami si, Marko, bio u pravu, izgleda da nešto ima! Nedugo iza toga doneše nam ruku i krst. Kad sam ih video, glasno sam
pred svima rekao: ‘E, sad mi ne bi bilo žao da umrem!‘“, kaže Marko Kalanj.
Rusi: To je neprocenjivo blago
Prvi potpuni opis ukrasa na relikvijama i procena njihove vrednosti napravljeni su u Rusiji 1859. godine. Oni su tada procenjeni na 24.930 rubalja u zlatu!
- Ako je vrednost ukrasa na ovim relikvijama još u devetnaestom veku procenjena na 25.000 rubalja u zlatu, jasno je da je to danas prosto basnoslovna vrednost - veli Juri Pjatnicki, kustos glasovi- tog petrogradskog muzeja „Ermitaž“ i veliki poznavalac ovog kulturnog i duhovnog blaga.
- To se posebno odnosi na ikonu čiju je vrednost zaista nemoguće izmeriti novcem. Ako bi pak neko mene zamolio da odredim osiguravajuću sumu za ikonu Bogorodice Filermose, mislim da bismo govorili o nekoliko desetina, pa i stotina milijardi dolara.