Visoki Dečani - manastir koji je preživeo i turski i albanski zulum
Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir i zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi.
Tanjug Zoran Žestić
Kralj Stefan Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje Hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu Trećem da podigne manastir na tom mestu. Gradnja je trajala između 1326. i 1335. godine, freske su završene oko 1348. godine. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem - Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar - na grč. pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin. Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu. U samom planu Dečana stara iskustva raškog graditeljstva razvijena su i dovedena do sasvim novog izraza, uz primenu najsloženijih rešenja savremene romano-gotičke arhitekture srpskog Pomorja. Manastir se nalazi u udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje upravo ovoj svetici. Glavni majstor bio je fra Vita iz Kotora, inače franjevac. Radove je nadgledao arhiepiskop Danilo Drugi koji se trudio o „sazdanju i utvrđenju“ crkve skupivši „veliko mnoštvo umetničkih i veštih majstora“. Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi, a još 1330. godine izdao je ktitorsku povelju kojom je bogato obdario svoju zadužbinu. Posle smrti kralja Stefana, njegovo delo nastavio je njegov sin Stefan Dušan i okončao gradnju Dečana 1335. godine. U vreme turskog robovanja ova carska lavra je opstala, ali u vrlo teškim okolnostima. Oslikan je znatno kasnije, 1347-1348. godine. Same proporcije ovog manastira (dug 36, a visok 30 metara), za ono vreme potpuno neuobičajene, doprinele su da se ovaj manastir naziva „Visokim“ (Visoki Dečani).
Ovaj manastir se nalazi na spisku Svetske kulturne baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“. UNESKO je proglasio Manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera takozvane renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u 14. veku.
Plemenito jednostavan, skladnih proporcija, ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Knez Miloš podiže 1836. godine jedan konak, a knez Aleksandar 1849. godine poklanja ćivot za mošti svetog kralja Stefana Dečanskog. Mošti su poslednji put presvučene 1964. godine u odeću koju je sašio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle. Tokom 19. veka obnovljena su manastirska zdanja. Pri Manastiru se još od 18. veka nalazila srpska škola, koja nije prekidala rad. Manastir je postradao u drugoj polovini 19. veka, od strane Albanaca, a arhimandrit Rafailo se jedva spasao bežeći u Crnu Goru. Kada se situacija smirila na čelo Manastira postavljen je jeromonah Danilo. Prvi iguman je bio Arsenije, spomenut na natpisu nad zapadnim dverima (vratima) unutar hrama. Drugi je bio Danilo koji je uvršten u živopisce Manastira i svetitelje. Prikazan je na fresci u crkvi Sv. Nikole. Od 1672. godine pa do oslobođenja od Turaka Manastir nije zvanično imao starešinu - sveštenici su se skrivali po pećinama i „metosima“, improvizovanim crkvama u obližnjim planinama. Posle rata na Kosovu 1999. godine Visoke Dečane čuvaju vojnici KFOR-a, a iguman Manastira je otac Sava (Janjić).