Zastavnik prve klase Saša Radojević, zamenik komandira karaule Košare 1999. godine

Ono što je bilo zamišljeno kao brza akcija koja je trebalo da slomi kičmu naše odbrane i uz pomoć albanske vojske i NATO omogući prodor terorista duboko u teritoriju KiM, onemogućeno je zahvaljujući herojskom otporu naših vojnika.

Ove godine zbog aktuelne situacije u vezi s pandemijom neće biti okupljanja nekadašnjih branilaca Košara. Zastavnik prve klase Saša Radojević, zamenik komandira karaule Košare 1999, na pitanje da li se i za vreme ove situacije čuje sa nekadašnjim saborcima, kaže.

- Čujemo se, komuniciramo na društvenim mrežama, trudimo se da ostanemo jedinstveni i, naravno, da i u miru pobeđujemo svako na svom radnom mestu i tako damo doprinos u ovim nimalo lakim vremenima za čitav svet i našu zemlju. Želim da se zahvalim Janku Iliću sa Zlatibora, koji je i ove godine želeo da nas ugosti i, kako on kaže, oda nam zahvalnost. Nažalost, nije bilo moguće postaviti spomenik poginulim borcima sa Košara kako bi njihove porodice mogle da polože cveće i upale sveće. Svake godine u Manastiru Rukumija kod Požarevca sveštenstvo i otac Simeon služe parastos za sve poginule junake sa Košara. Zbog trenutne situacije nećemo prisustvovati parastosu, ali bićemo tamo u mislima i s ponosom i tugom ćemo se setiti naših kolega i njihovih herojskih dela.

Kako vi gledate na aktuelnu situaciju i ulogu Vojske Srbije?

- Vojska i postoji da bi u najtežim trenucima bila uz svoj narod. Moje kolege su, kao što znate, svakodnevno angažovane na različitim zadacima. Zajedno sa zdravstvenim radnicima i ostalim državnim organima i strukturama ulažu maksimalne napore da se epidemija kovida-19 što pre suzbije, sa što manje obolelih i ljudskih žrtava. Razlika u odnosu na 1999. godinu je u tome što smo mi imali vidljivog i poznatog neprijatelja od kog smo morali da se odbranimo, a danas se borimo sa nevidljivim neprijateljem. Naša vojska je tada bila na prvoj liniji odbrane, a sada su u toj ulozi zdravstveni radnici. Imali smo u svojoj istoriji i težih trenutaka, pa smo uspeli da se izborimo i odbranimo, uspećemo i sada, siguran sam. Ovo je prilika da svaki građanin bude heroj, time što će poštovati savete nadležnih, biti disciplinovan i tako zaštititi i sebe i druge.

Od bitke na Košarama prošla je 21 godina. Kako s ove distance gledate na tu bitku?

- Ne mogu da nađem reči da se zahvalim na poštovanju koje je ukazano borcima sa Košara. Košare su postale simbol hrabrosti, patriotizma i pravedne borbe u odbrani otadžbine. Ni posle toliko godina ja ne bih znao kako je tih 115 mladih vojnika graničara sa nas nekoliko starešina uspelo da zaustavi toliko brojčano jačeg i nadmoćnijeg neprijatelja na osam kilometara državne granice i vodi borbu čitava dva dana i dve noći dok nije stiglo pojačanje, iako se zna da graničari prihvataju samo prvi udar. To su bili vojnici na odsluženju vojnog roka starosti od 19 do 22 godine, sa neviđenom hrabrošću i samopožrtvovanjem, koji nisu pomišljali na predaju ili povlačenje, već samo na to kako da se odbrani državna teritorija. Ja danas na tu bitku gledam sa velikim ponosom. Sa pijetetom mislim na 108 poginulih boraca i njihove porodice jer su oni u odbrani Košara dali sve što su imali. Oni su heroji Košara i naša je obaveza da o njima i njihovim delima govorimo. Posebno smo zahvalni na prošlogodišnjem dostojanstvenom obeležavanju 20-godišnjice bitke našem državnom i vojnom rukovodstvu i svim građanima koji su se potrudili da se ona dostojno obeleži. Snimljen je i dokumentarni film, koji je do sada pogledalo više od sedam miliona ljudi. U gotovo svim gradovima Srbije održana su predavanja, toj bici posvećene su pesme, trgovi i ulice poneli su imena palih heroja sa Košara, nismo ni slutili da odlazimo u istoriju.

Koji vam je trenutak na Košarama pao najteže?

- Neko je tu bitku nazvao pakao Košara i taj naziv je istinski opisuje. Tamo nije bilo ni lepih trenutaka ni lakih odluka, samo teških i težih trenutaka, svaki je dan ličio na prethodni, ali vera i cilj koji smo imali davali su nam snagu. Svakako najteži dan na Košarama, najgori dan u mom životu i za sve nas graničare, bio je Uskrs 11. aprila 1999. godine. Tog dana izgubili smo vodnika Ivana Vasojevića i vojnike Darka Bjelobrka, Predraga Bogosavljevića i Milenka Božića, a sa njima je u hrabru smrt otišao i pas Lister. To su bili izuzetno teški trenuci i prekretnica da li ćemo u odbrani uspeti. Uspeli smo zahvaljujući majoru Dragutinu Dimčevskom, zameniku komandanta 53. graničnog bataljona, koji je uspeo da u tom teškom trenutku povrati moral i konsoliduje redove odbrane. Ako bismo danas nekoga mogli nazvati pravim komandantom odbrane Košara, onda bi to mogao da bude jedino on, jer je sve vreme bitke bio sa nama na prvoj liniji odbrane i ličnim primerom povratio poljuljani moral.

Da li je nakon svih ovih godina ostala neka neispričana priča iz te bitke?

- Siguran sam da bi svaki učesnik bitke mogao da opisuje događaje i strepnje i po nekoliko dana bez prestanka. Ono što je važno jeste da nas se preci ne bi postideli i da ih nismo osramotili, a da naši potomci znaju da mi ovu bitku nismo izazvali, da nismo nikoga napali i nismo imali nikakve aspiracije niti pretenzije da osvajamo bilo šta što nije naše, ili nama ne pripada, i da smo imali ustavnu, moralnu i svaku drugu obavezu da branimo i odbranimo svoju državnu teritoriju i stanovništvo i da smo danas ponosni na taj herojski čin.

67 dana je trajala bitka.

108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca je poginulo.