Živim za dan kad će mog oca proglasiti narodnim herojem!

Pre dvadeset godina, 4. maja 1999. godine, pukovnik Milenko Pavlović, tadašnji komandant 204. lovačko-avijacijskog puka Vojske Jugoslavije, poginuo je braneći srpsko nebo od NATO agresora.

Kobnog dana, kada je stiglo naređenje o poletanju na NATO avione koji su nadleteli Valjevo, dežurao je na izmeštenom komandnom mestu u Staroj Pazovi. Odmah je pozvao svog zamenika i naredio mu da po svaku cenu zadrži mlađeg kolegu da ne poleti. Samo deset minuta nakon poziva, Milenko je bio na pisti aerodroma u Batajnici. Prišao je „migu 29“ i iz kokpita je bukvalno izvukao kolegu. Uz reči: „Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!“, poleteo je u pravcu Valjeva, a odatle u legendu. Stradao je boreći se sam protiv 16 agresorskih aviona. Napadu je odolevao punih 12 minuta, a onda su njegove kolege čule samo dve reči: „Imaju me“...

 

Milenko je posthumno odlikovan Ordenom za hrabrost. Srpska pravoslavna crkva je njegovoj porodici dodelila Orden Svetog vladike Nikolaja, ali, nažalost, nikad nije dobio Orden narodnog heroja.

Iako nije poneo ovo odlikovanje, titulu heroja Milenko svakako ima u očima svojih naslednika, sinova Srđana i Nemanje, supruge Slavice, kao i u srcima građana Srbije.

Dve decenije nakon tragedije koja je zauvek promenila život porodice Pavlović, Milenkov mlađi sin u ispovesti za „Alo!“ govori o bolu što je kao dečak ostao bez oca i o ponosu koji oseća jer je sin pilota koji je poginuo za otadžbinu.

„Nema veće ljubavi od one kad neko da život za bližnjeg svoga i mene to vodi kroz život“, započinje za naš list priču Nemanja Pavlović.

Oca je poslednji put video 2. maja 1999, kada je Milenko došao na nekoliko sati kući da ih obiđe. Ništa nije slutilo da će samo dva dana kasnije zauvek nestati iz njihovog života.

„Sećam se da je bio umoran i zabrinut. To popodne smo proveli zajedno, gotovo kao i svako drugo, samo je on delovao nekako ozbiljniji i stariji. Ipak, to veče kad je odlazio nije se okrenuo da nam mahne kako je uvek činio”, s tugom u glasu priča Nemanja.
Tada kao devetogodišnjak, kaže, nije bio ni svestan šta znači rat, a još manje kako može da izgleda gubitak nekog ko mu je uzor i najveći oslonac u životu.

„Znao sam čime se tata bavi, ali nisam mogao ni da pojmim da on može zauvek da ode. U trenutku kada je poginuo, bio sam napolju, a kad sam se vratio kući, ugledao sam njegove kolege. Nisam shvatao zašto su svi tu. Tek uveče mi je mama rekla da je tata otišao i da se nikad neće vratiti“, kaže Nemanja.

Bol i ponos sa kojim Pavlovići već dve decenije žive ne mogu se rečima opisati. Na svaki pomen očevog imena Nemanjino lice ozari osmeh, a oči mu prekrije stravična tuga.

„U martu te 1999. prvi put sam u životu gledao ’Boj na Kosovu’ i taj film je baš ostavio jak utisak na mene. Nekoliko meseci kasnije otac mi je poginuo. Sećam se, baš tog dana kad mi je mama rekla da ga više nema, samo sam je pitao: ’Da li je tata sada isti kao Knez Lazar i Miloš Obilić’“.

O Milenku Pavloviću snimljen je dokumentarni film, u rodnom Gornjem Crniljevu podignut je spomen-kompleks, u Valjevu i Bujačiću spomenici. Glavna ulica u Batajnici nosi njegovo ime, a uskoro će i u Osečini, gde svake godine prigodnim programom obeležavaju dan sećanja na Milenka, jednu ulicu krasiti tabla s imenom ovog junaka.

„Mi čuvamo sećanje na našeg heroja. Ponosni smo što je bio naš, čovek iz naroda. Na narednoj sednici Skupštine opštine jedna od glavnih ulica će dobiti naziv po Milenku Pavloviću”, priča za naš list Nenad Stevanović, zamenik predsednika opštine Osečina.

Na inicijativu supruge Slavice, u saradnji s opštinom, učinjena je još jedna velika stvar, koja će pomoći da se ime heroja u srpskom narodu nikad ne zaboravi.

„Ove godine, zajedno sa ’Poštom Srbije’, napravljena je personalizovana markica s likom Milenka Pavlovića i biće objavljena početkom marta. To je još jedan način da očuvamo sećanje na tog predivnog čoveka koji je nesebično žrtvovao svoj život za otadžbinu i naš narod“, kaže Stevanović.

Markica će, kao i ordenje imati posebno mesto u domu Pavlovića, gde porodica i dalje čuva sve njegove dragocenosti.

„Makete aviona, tatina sablja, odelo, kaciga… Sve je tu, samo njega nema“, kaže Nemanja i priznaje da puca od ponosa kada mu nepoznati ljudi sa ljubavlju govore o Milenku.

„Jednom smo bili u Valjevu na svadbi i prišao mi je neki momak i rekao mi je: ’Da tvoj otac nije poleteo, moja majka danas ne bi bila živa’. Kada čujem te neke priče, meni je srce kao planina“, iskren je Nemanja.

Svi koji su poznavali Milenka o njemu imaju samo reči hvale. Iako sve ispunjavaju srca njegovih najmilijih ponosom, samo jedna rečenica bi ih učinila najsrećnijima na svetu.

„Voleo bih da doživim da čujem da je moj otac i zvanično proglašen za narodnog heroja. Znate, ne mogu da objasnim kako je živeti s ovom količinom bola i tuge, ali i neizmernog ponosa istovremeno. Srđanu, mami i meni tata mnogo nedostaje. Ali, ono što je on uradio, taj njegov podvig, uvek nas je gurao kroz život i dan-danas nas vodi”, kaže Nemanja.

O herojstvu Milenka Pavlovića će se, bar u njegovom rodnom kraju, i dalje pričati. Meštani rodnog Gornjeg Crniljeva i okoline neće ga zaboraviti. Đacima u tamošnjim školama priča se o njegovom činu, a želja je da svaka nova generacija uči o njemu.
„On je heroj našeg doba. Hoćemo da kroz to njegovo delo, koje je nezamislivo za ovo vreme, pokažemo kako se vole država, otadžbina i narod. Nešto, što je za mnoge nezamislivo, Milenko je uradio. On za nas nije poginuo, već je otišao u večnost“, zaključuju naši sagovornici.