Svetlo ispred restorana je uvek bilo uključeno, osim te noći kada je izrešetan ministar odbrane, čovek koji je znao sve tajne SR Jugoslavije
„Ako bi mene ubili, ni manje štete, ni veće bruke za državu”.
EPA
Ubijen je u restoranu FK Rad dok je slušao guslarske pesme u društvu. Napolju, na terasi je samo te noći bilo isključeno svetlo. Ubica nikada nije pronađen. Ubijen je februara 2000. Znamo šta se posle toga desilo.
Ubijen je automatskom puškom zastava m70 kojom može da rukuje samo mali broj ljudi i verovatno je u pitanju bio profesionalac.
Istraga je potvrdila da su sa atentatorom bila dvojica saučesnika. Beograd je bio blokiran posle ubistva, a u poteru se za ubicama uključila i Vojna policija. Niko, međutim, nije uhapšen
Pavle Bulatović rođen je 13. decembra 1948. godine u Gornjim Rovcima, nedaleko od Kolašina u Crnoj Gori. Diplomirao je i radio kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Radio je kao glavni i odgovorni urednik univerzitetskog lista "Univerzitetska riječ".
Bio je ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, a ubijen je dok je obavljao dužnost saveznog ministra odbrane.
Ministar Bulatović, skromnog ponašanja i načina života, nije želeo da ga prati obezbeđenje. Verovao je da mu nikakva opasnost ne preti jer je svoj posao obavljao odgovorno, po propisima. Upitan zašto ne vodi više računa o svojoj bezbednosti, jednom je odgovorio: „Ako bi mene ubili, ni manje štete, ni veće bruke za državu”.
U vreme dolaska "mladih, lijepih i pametnih" na vlast u Crnoj Gori 1988. Bulatović je eksploatisao čuvenu "Žutu gredu", napadajući crnogorsku policiju zbog prebijanja probuđenog naroda. Postao je ministar policije i, kako izgleda, počeo čistku profesionalaca - protivnici će reći još i da je na njihova mesta dovodio svoje prijatelje, kolege ili one koje su mu preporučivali iz vrha vlasti. Važan sporedan detalj, Bulatović se pominje i kao predsednik Auto-moto saveza Jugoslavije, to veoma interesantno kadrovsko mesto.
Pavle Bulatović je "rotiran naviše" i postavljen za prvog policajca Jugoslavije: jula 1992. prešao je u Beograd, gde je prvo imenovan za saveznog ministra unutrašnjih poslova u vladi Milana Panića. Pavle Bulatović je u Panićevoj vladi bio ministar unutrašnjih poslova, ali je za njegovog ministrovanja savezna policija isterana iz svoje zgrade.
Tokom tog preuzimanja savezne policije tadašnji savezni ministar za unutrašnje poslove, kasniji ministar odbrane, Pavle Bulatović bio je baš tog vikenda "odsutan". On je tu aferu primio stoički. Dva puta je bezuspešno pregovarao sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Srbije Zoranom Sokolovićem, a onda je u tišini premestio svoj kabinet u zgradu savezne vlade na Novom Beogradu. U javnosti se podigla velika galama; upotreba termina "državni udar" poprimila je inflatorne razmere.
Ministar Bulatović je potom, na sastanku sa radnicima Saveznog MUP-a u Centru "Sava", optužio republičku policiju da se, umesto da štiti državu i zakon, bavi lažima i političkim svrstavanjem. Međutim, izlaganje je zaključio konstatacijom: "Vitalne funkcije su očuvane, a nije bitno gdje će Savezni MUP obavljati svoje zadatke." Jasno je bilo da se nagodio sa kolegom Sokolovićem i njegovom sivom eminencijom Radmilom Bogdanovićem. MUP Srbije je dobio arhive savezne Službe državne bezbednosti od 1944. do tada, u kojima je pokriveno sve što je rađeno na spoljnjem i unutrašnjem planu (reč je o goloj sirovini pre obrade za rukovodioce - autentični izveštaji sa terena, saradničke mreže u zemlji i svetu, šifre, pravi identiteti agenata, detalji istorija raznih operacija), te onemogućavanje Paniću da sebi obezbedi operativnu policijsku podršku na terenu. Bulatović je pak tim dilom obezbedio svoje mesto na vreme u postpanićevskom periodu koji će započeti posle nikoljdanskih izbora 1992.
Godine 1999. mnogo se govorilo o restituciji savezne policije, ali sada su Đukanovićevi bili protiv.
Tokom boravka delegacija SRJ na Konferenciji o Jugoslaviji, avgusta 1992, u Londonu izbija skandal, s prisluškivanjem: premijer Panić je, kada je ustanovljeno da su detektovani prislušni uređaji, hitno udaljio tadašnjeg Bulatovićevog zamenika Mihalja Kertesa sa Konferencije. Novembra 1992. izvori javljaju da je sa "najviših državnih pozicija" stigla vest o tome da se prisluškuje Dobrica Ćosić, predsednik SRJ. Na jednom od poslednjih susreta srpskog predsednika i tadašnjeg šefa jugoslovenske države Milošević je mirno Ćosiću citirao nekoliko rečenica koje je ovaj izgovorio prijateljima u parku. Dužnost svakog saveznog ministra je da takvu stvar demantuje, objasnio je tada jedan od bliskih saradnika premijera Milana Panića. Ubrzo zatim to je potvrdio i Pavle Bulatović, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova.
Bulatovićevo ime pominjalo u vezi trgovine oružjem za vreme rata. Pored Momira Bulatovića, bio je do tada Slobin najbolji čovek iz Crne Gore, ali se priča da mu je okrenuo leđa i hteo da pregovara sa Hagom, da se pripoji opoziciji i da je davao neke informacije stranim službama jer se još tada znalo da se sprema svrgavanje Miloševića.
Sumnja kako je zasmetao određenim lobijima koji su vršili javne nabavke za vojsku, a takođe postoji i verzija kako je smetao vrhu crnogorske službe.
Posle njegove smrti sproveden je i Peti oktobar, ali je i počela razgradnja zajedničke države SR Jugoslavije.
PROČITAJTE JOŠ: