Giška nije ubijen s leđa

Naime, on je pogođen s bočne strane, otkriva za „Alo!” dr Marija Čubrilo, specijalista patološke anatomije i načelnik Službe za patologiju KBC Zvezdara u Beogradu, koja je prva pregledala ubijenog komandanta SG, i obara teoriju zavere o ubistvu s leđa.

- Bila sam načelnik vojnog saniteta na gospićkom ratištu kada je Giška poginuo. On je bio u mom rejonu. Često je navraćao do ambulante. Sećam ga se kao izuzetno cenjene i poštovane ličnosti. Kada je nastradao, svi smo bili šokirani. Dovezen je u ambulantu.

Nažalost, mogla sam samo da konstatujem smrt, a potom izvršim spoljni pregled leša. Imao je prostrelnu ranu u predelu grudnog koša. Ulazna rana je bila u pravcu mamarne (grudne) linije. Bila je bočno i više spreda. Metak ga je pogodio bočno, s donje strane grudnog koša, a izašao na drugu stranu. Ubica je mogao stajati bilo gde sa prednje strane. Sigurno je da nije ubijen s leđa. Obdukcija nije rađena, jer nije bilo uslova za to. Telo je prebačeno u Beograd i nije mi poznato šta se dalje dešavalo - otkrila nam je dr Čubrilo.

Ratne devedesete dr Čubrilo je provela na prvoj liniji fronta, a potom u Kliničkom centru „Sveti Sava” u Kninu, u kojem je jedno vreme bila direktor. Po nalogu vojnih i civilnih vlasti, prebačena je u Knin, gde je u Bolnici „Sveti Sava“ osnovala odeljenje patologije i radila je uglavnom sudsku medicinu za područje cele Republike Srpske Krajine, obilazila teren sa Unproforom, bila u komisijama za razmenu poginulih.

- Neću zaboraviti slučaj u Glini, gde sam učestvovala na razmeni poginulih, na njihovoj identifikaciji. U tome je učestvovala i rodbina poginulih i nestalih na ratištima. Leševi su bili uglavnom sa veoma uznapredovalim truležnim promenama i bilo je teško utvrditi ko su. Uslovi su bili zastrašujući. Jedna žena mi je prišla i ponudila se da pomogne. Rekla je da joj je pre nekoliko meseci nestao sin i da se pretpostavlja da je poginuo i da je u toj grupi razmenjenih. Zajedno smo prevrtale tela mučenika i tražile detalje i sitnice na osnovu kojih bismo ih mogle identifikovati. Odjednom joj se lice ozarilo. Našla je sina. Bila je srećna što može da ga sahrani. Molila nas je da ga zadržimo još jednu noć, kako bi otišla kući, da je okreči, sredi i da sina poslednji put isprati iz čiste kuće - priseća se dr Čubrilo.

Iako je princip da patolog ne obdukuje svoje prijatelje i rodbinu, ratne prilike menjaju pravila.
- Jedan od direktora Naftne industrije Krajine umro je iznenada u autu na povratku sa slave. Sahranjen je, a zatim su počele priče da je otrovan, tako da je posle tri meseca rađena ekshumacija.

Promene i smrad su bili takvi da su se svi članovi komisije razbežali. Ostala sam sama. Na promenama krvnih sudova srca sam videla da se radilo o infarktu, ali sam ipak uzela uzorke za toksikološku analizu - seća se dr Čubrilo.
Čitav rat je radila obdukciju žrtava. Seća se poginulih iz benkovačkog zaleđa, iz popaljenih sela i žrtava sa Miljevačkog platoa.
- Mrtvačnica kninske bolnice je bila prepuna. Napolju je postavljen dodatni kontejner za odlaganje leševa - kaže naša sagovornica.

U Beograd je došla 1995. godine, nakon akcije „Oluja”, sa izbegličkom kolonom. Uprkos proživljenom, i dalje joj teško padne kada mora da obdukuje ženu koja je iznenada umrla na porođaju ili novorođenče.
-Ne možeš da oguglaš. Trudiš se da pomogneš i radiš svoj posao, ali teško je ostati pribran pred tolikim ljudskim nesrećama i stradanjima - poverava nam se dr Marija Čubrilo.

 - Nismo čudaci, mi smo lekari, kao i svaki drugi. Kada kažemo čime se bavimo, često se, usled nedovoljne prosvećenosti, pomisli na seciranje mrtvih i ono što se prikazuje u popularnim TV serijama.

Ali mi, najjednostavnije rečeno, doprinosimo lečenju i ozdravljenju pacijenata - kaže naša sagovornica i ističe da je patologija bazična dijagnostička grana medicine, nauka o bolestima.

 

Ona navodi da je posao patologa veoma stresan i zahteva jaku ličnost. Po nekim američkim istraživanjima, ova profesija se nalazi na 6. mestu liste stresnih zanimanja.