Isplanirao poslednji čin do detalja!
Imam lovačku pušku, karabin i pištolj, a sin se nije interesovao za oružje. Radije je pikao loptu sa dečacima, a interesovale su ga i borilačke veštine, kaže otac Siniša
Alo!
Vest o porodičnoj tragediji u domaćinstvu Markovića u Negosavlju na periferiji Medveđe uznemirila je ne samo Jablanicu već i čitavu Srbiju! Nikola Marković (12), učenik šestog razreda Osnovne škole „Radovan Kovačević“ u Medveđi, oduzeo je sebi život samo zbog jedne slabije ocene.
Pročitajte još:
Na sahrani se juče okupilo više stotina rođaka, komšija i prijatelja, koji su nemo izgovarali samo jedno pitanje - zašto? Šta se to dogodilo u dečakovoj glavi da se odluči na fatalni korak i iz očevog pištolja ispali hitac sebi u glavu? Mališana su svi poznavali kao vrednog i veselog, druželjubivog u školi i selu, a onda je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da se ubio.
Majka mu ljubila kosu, a baka kukala!
Tragična smrt mališana izbezumila je roditelje. Siniša je sve vreme nemo stajao kraj belog kovčega. Majka Sandra je povremeno dolazila i grlila mališana na odru, ljubeći ga po kosici, a rođake su je tešile. Međutim, kada su poneli kovčeg, iz kuće se prolomio njen krik, koji je odjekivao susednim brdima. Nikola je bio mezimac Sandrine majke, koja ga je čuvala.
- Sine moj, dušo moja, ne da te baka! Vratite ga! - jaukala je na dvorištu baka kao da pokušava da zaustavi ljude koji su nosili kovčeg u kombi.
Od kuće do lokalnog groblja, baka je ridala i jecala, dok je nad rakom posrnula.
Zgromljeni su i roditelji Siniša i Sandra. Porodica nije previše imućna, ali su roditelji svojim trudom obezbeđivali Nikoli i tri godine mlađoj devojčici uslove koje imaju i ostala deca u njihovoj sredini. Siniša je krvnički kulučio iz dana u dan dok je sa planine svlačio drva za ogrev i prodavao ih kako bi porodici obezbedio pristojan život. Ništa nije nagoveštavalo tragediju. Naprotiv, bili su radosni jer očekuju još jednog člana porodice - sinčića, kako su lekari potvrdili.
- Teško je shvatiti da se Nikola latio oružja. Imam lovačku pušku, karabin i pištolj sa dozvolom. Nikada se nije interesovao za oružje. Jednostavno ga to nije privlačilo. Radije je pikao loptu sa vršnjacima, a jedno vreme su ga interesovale borilačke veštine, ali oružje ne. Nije hteo ni u lov sa mnom. Pustio bi pse i vratio bi se kući. Kada je reč o oružju, trudio sam se maksimalno da bude obezbeđeno. Poštovao sam propise da bude zaključano i odvojeno od municije. Nažalost, izgleda da to nije bilo dovoljno. Nikola je uspeo da odvrne šrafove na fioci u kojoj je bio pištolj. Ja sam te šrafove jedva pretegao svojim rukama, a nije mi jasno kako je on uspeo da ih odvrne. Našao je i municiju i ubacio je u okvir… - prekida kazivanje Siniša Marković, bolom skrhani otac.
Dečak je očigledno sve brižljivo isplanirao i čekao je pravi trenutak. Napisao je oproštajno pismo, naoružao se i sačekao da otac ode u planinu, a majka nekim poslom sa mlađom sestricom u komšiluk, i ispalio sebi kroz usta hitac u glavu.
Mališana je u lokvi krvi pronašla majka Sandra. Vrisnula je videvši ga na podu mrtvog i srušila se, ali je smogla snage da mobilnim pozive supruga.
Siniša u šumi nije dobro razabrao reči uznemirene supruge, ali je shvatio da se desilo nešto strašno, pa je pohitao kući. Bilo je to u ponedeljak, oko 18 sati. Majka je u međuvremenu pozvala Hitnu pomoć iz Medveđe, ali je lekar mogao samo da konstatuje smrt. Metak iz pištolja probio je dečaku lobanju i rikošetirao u sobi. Kraj lokve krvi pao je pištolj, a na ormaru je nađeno oproštajno pismo dečaka.
- Ne mogu više da podnosim kritike zbog te loše ocene. Sada više nećete imati koga da kritikujete... Nadam se da će vas moj bratić koga očekujete usrećiti i da će biti bolji nego ja... Nemam ništa više da vam ostavim, osim ušteđevine od 15 evra - jadao se dečak u pismu.
Preporučuejmo još:
- Razgovarali smo na kraju prvog polugodišta zbog jedne slabije ocene, iz geografije. Nikola je sam predložio da uči za vreme raspusta i da je popravi već na početku drugog polugodišta. Nije bilo svađe i to nas je opustilo. Ničim nije pokazivao da je nezadovoljan. Igrao je fudbal sa vršnjacima, radovao se snegu i družio se. Nismo mogli ni u snu da pomislimo da će se desiti tragedija - dodaje otac Siniša.
Očajnički dečakov korak je neobjašnjiv i za brojne prijatelje porodice, koji su juče došli da isprate dečaka do večne kuće.
Ljubav iz izbegličkog kampa
Siniša je upoznao Sandru u izbegličkom smeštaju u Sijarinskoj banji, gde je bila smeštena sa majkom posle bega iz Hrvatske pred „Olujom“. Sandrin otac nije mogao blagovremeno da napusti kućno ognjište, pa su ga ustaše zatočile i mučile u logoru. Preživeo je teror, a ponadao se boljim danima kada se Sandra udala za Sinišu. U početku su bili podstanari jer je Siniša sišao iz Crnog Vrha, zaseoka iznad Medveđe. Čestit i pošten, latio se seče drva. Svlačio je sa planine drva za ogrev i prodavao ih. Uspelo mu je da malo uštedi, pa su pre tri godine kupili kuću u selu Negosavlje. Radovali su se dolasku još jednog člana porodice, ali im je snove o boljim danima rasturila Nikolina fatalna odluka.