Krvavo radili u crvenoj zoni, a sada ih izvršitelji nemilosrdno izbacuju na ulicu!
Dobar i lud su braća! Dok su Dragan (20) i Aleksandar (18) Marinković, kao članovi udruženja za resocijalizaciju bivših osuđenika „Posle kiše“ doskoro volontirali u crvenoj zoni kragujevačkog Kliničkog centra i prenosili boce sa kiseonikom do pacijenata zaraženih kovidom-19, sudski izvršitelji su došli da njihovu devetočlanu porodicu izbace na ulicu!
privatna arhiva
Predsednik udruženja „Posle kiše” Dušan Mirić kaže da su mladići u protekla dva meseca u jeku najvećeg talasa epidemije neumorno nosili boce sa kiseonikom do najtežih pacijenata.
- Marinkovići nisu osuđivani, ali im je zbog sitnih prekršaja bio izrečen pojačan nadzor. Udruženje za resocijalizaciju se angažovalo da ih vrati na pravi put. Dragan i Aleksandar žive sa roditeljima i još petoro braće i sestara u stanu od 23 kvadrata, koji su 2003. dobili od Centra za socijalni rad i gradske uprave u Kragujevcu kao nužni smeštaj. Oni imaju još jednog brata i sestru, koji su već zasnovali svoje porodice. Stan je restitucijom vraćen pravim vlasnicima, zbog čega su dobili nalog od izvršitelja da se isele u roku od 15 dana. Njihovoj majci Dragici je ponuđeno da se sa troje maloletne dece useli u smeštaj od 29 kvadrata, dok su joj za ostale rekli „da se snađu” - kaže Dušan i ističe da svoje članove odvraćaju od kriminala jer su uvereni da se dobro dobrim vraća.
- Marinkoviće hoće da isele usred zime! Da li je ljudski da nekoga sa malom decom teraju pravo na ulicu? Cela porodica živi od 20.000 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka koji dobijaju za dvoje dece. Za ćerku (10), koja boluje od epilepsije mesečno dobijaju 10.600 dinara kao naknadu za tuđu negu, a pre šest godina su im skinuli strujomer jer nisu mogli redovno da plaćaju račune i od tada nemaju struju. Dragan i Aleksandar se bore za svaki dinar, cepaju drva po komšiluku za dnevnicu od 1.000 dinara, skupljaju limenke, bakar, mesing i sve što može da se proda, samo da bi porodici obezbedili novac za hranu - navodi naš sagovornik i dodaje da su i ostali članovi Udruženja „Posle kiše” radili udarnički kao volonteri u kovid bolnici i da se nadaju da će u dogledno vreme uspeti da se zaposle i tako svojim porodicama obezbede siguran izvor prihoda.
- Kada su mi iz Skupštine grada i Kriznog štaba rekli da bolnica nema ljude, a da boce moraju da dođu do bolesnika, odmah su se javili Milan Prokić, Vladan Ivanković, Aleksandar i Dragan Marinković, Sebastijan Selim, Milan Jovanović i Srboljub Roksandić, momci od po 19-20 godina. Oni nisu bivši osuđenici, već momci iz naselja, koje najviše kroz sport podstičemo da rade pošteno i da se klone kriminala. Ja sam robijao ukupno 10 godina, a kada sam izašao na slobodu rekao sam sebi: „Ja se tamo više ne vraćam!” rešen da dokažem sebi i drugima da robijaše ne treba uvek gledati kao bivše robijaše, već da zaslužuju šansu da pošteno rade! - kaže na kraju Mirić i poručuje da problemi uvek imaju rešenje i da se upravo zbog toga nada da će uz pomoć države svi članovi udruženja dobiti stalni posao.
Svakog dana istovarali po tri kamiona sa bocama, dr Sazdanović im obezbeđivao prevoz!
Dušan Mirić kaže da su čak i na Badnji dan bili u kovid bolnici i da su radili od srca!
- Bili smo zaduženi za Kragujevac, Topolu, Aranđelovac i Novi Pazar. Svakodnevno smo u crvenoj zoni provodili po dva sata. Zadatak nam je bio da istovarimo tri kamiona sa bocama sa kiseonikom, da ih dopremimo do punktova, a potom i do bolesnika. Jedna boca je teška oko 50 kilograma, ali smo se brzo izveštili da ih nosimo. Pojedini lekari su pre našeg dolaska pokušali da ih nose, pa je bilo čak i povređivanja. To svakako nije njihov posao i mnogo su potrebniji bolesnicima. U crvenoj zoni smo videli koliko se medicinsko osoblje bori za pacijente! Brzo smo se sprijateljili sa doktorima i svi nas obožavaju, dok nam je direktor Kliničkog centra dr Predrag Sazdanović obezbedio da vozač dolazi po nas, kada smo mu se požalili da nemamo para za prevoz - iskreno kaže Mirić.