Krvavo radili u crvenoj zoni, a sada ih izvršitelji nemilosrdno izbacuju na ulicu!

Predsednik udruženja „Posle kiše” Dušan Mirić kaže da su mladići u protekla dva meseca u jeku najvećeg talasa epidemije neumorno nosili boce sa kiseonikom do najtežih pacijenata.

- Marinkovići nisu osuđivani, ali im je zbog sitnih prekršaja bio izrečen pojačan nadzor. Udruženje za resocijalizaciju se angažovalo da ih vrati na pravi put. Dragan i Aleksandar žive sa roditeljima i još petoro braće i sestara u stanu od 23 kvadrata, koji su 2003. dobili od Centra za socijalni rad i gradske uprave u Kragujevcu kao nužni smeštaj. Oni imaju još jednog brata i sestru, koji su već zasnovali svoje porodice. Stan je restitucijom vraćen pravim vlasnicima, zbog čega su dobili nalog od izvršitelja da se isele u roku od 15 dana. Njihovoj majci Dragici je ponuđeno da se sa troje maloletne dece useli u smeštaj od 29 kvadrata, dok su joj za ostale rekli „da se snađu” - kaže Dušan i ističe da svoje članove odvraćaju od kriminala jer su uvereni da se dobro dobrim vraća.

- Marinkoviće hoće da isele usred zime! Da li je ljudski da nekoga sa malom decom teraju pravo na ulicu? Cela porodica živi od 20.000 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka koji dobijaju za dvoje dece. Za ćerku (10), koja boluje od epilepsije mesečno dobijaju 10.600 dinara kao naknadu za tuđu negu, a pre šest godina su im skinuli strujomer jer nisu mogli redovno da plaćaju račune i od tada nemaju struju. Dragan i Aleksandar se bore za svaki dinar, cepaju drva po komšiluku za dnevnicu od 1.000 dinara, skupljaju limenke, bakar, mesing i sve što može da se proda, samo da bi porodici obezbedili novac za hranu - navodi naš sagovornik i dodaje da su i ostali članovi Udruženja „Posle kiše” radili udarnički kao volonteri u kovid bolnici i da se nadaju da će u dogledno vreme uspeti da se zaposle i tako svojim porodicama obezbede siguran izvor prihoda.

- Kada su mi iz Skupštine grada i Kriznog štaba rekli da bolnica nema ljude, a da boce moraju da dođu do bolesnika, odmah su se javili Milan Prokić, Vladan Ivanković, Aleksandar i Dragan Marinković, Sebastijan Selim, Milan Jovanović i Srboljub Roksandić, momci od po 19-20 godina. Oni nisu bivši osuđenici, već momci iz naselja, koje najviše kroz sport podstičemo da rade pošteno i da se klone kriminala. Ja sam robijao ukupno 10 godina, a kada sam izašao na slobodu rekao sam sebi: „Ja se tamo više ne vraćam!” rešen da dokažem sebi i drugima da robijaše ne treba uvek gledati kao bivše robijaše, već da zaslužuju šansu da pošteno rade! - kaže na kraju Mirić i poručuje da problemi uvek imaju rešenje i da se upravo zbog toga nada da će uz pomoć države svi članovi udruženja dobiti stalni posao.