Karleušu čuvao prvu, a Karamela mu doneo slavu!

U razgovoruza "Alo!" predsednik Srpske asocijacije telohranitelja S.A.B., nosilac instruktorskog crnog pojasa bliskog borenja i samoodbrane, predsednik Svetske asocijacije telohranitelja za Srbiju sa licencom za rad u više od 30 zemlja, kao i Svetske trening asocijacije za obuku telohranitelja, govori o lepim i ružnim stranama svog posla. U Vojsci Jugoslavije je radio u Upravi bezbednosti, a kada je u vreme reforme 2002. postao višak, tražio je nešto slično tom pozivu i postao telohranitelj. Dok je radio u Vojsci, jedva je izvukao živu glavu, u Bejrutu je bio ranjen u pratnji konvoja, a kada se vratio u Srbiju, prva slavna ličnost koju je čuvao bila je Jelena Karleuša, dok su mu Goran Stojićević Karamela i emisija „Balkanske prevare“ doneli popularnost. 

Kako ste postali telohranitelj, slučajno ili namerno?

- Roditelji su me upisali u gimnaziju, hemijski smer. Nikada me nije zanimala hemija niti matematika, jer sam celog života imao peticu iz srpskog, pa sam na kraju imao 360 neopravdanih! Onda sam otišao u vojsku i za godinu dana od vojnika postao podoficir. Bukvalno sam pronašao sebe i poziv koji volim. Kasnije sam se aktivirao i školovao. U Vojsci sam, sa kraćim pauzama, proveo gotovo šest godina. U vreme reforme 2002. postao sam višak, jer su tada gasili granične jedinice. Jedno vreme sam radio u Upravi bezbednosti i tražio sam nešto što je slično tom pozivu. Sticajem okolnosti sam otišao u Liban i u Bejrutu proveo dve godine, a posle toga još godinu dana u Maroku i tamo se  školovao za telohranitelja.

Kakve su tada bile agencije za obezbeđenje u Srbiji?

- Nije bilo ni 20 odsto profesionalizma. To su bile više portirske službe sa parolom „mrštimo se i glumimo nervozu devedesetih”. Zabluda mnogih je da telohranitelji treba da budu što viši, što krupniji i da lome kosti. Po povratku u Srbiju sam polagao za telohranitelja i instruktora i dobio međunarodnu licencu za predsednika Svetske asocijacije telohranitelja za Srbiju. Tako je pre šest godina počela da radi Srpska asocijacija telohranitelja (S.A.B.). Jedina zvanična, koja se bavi i obukom.

Ko vam je bio prvi slavni klijent?

- Jelena Karleuša, pre desetak godina. Angažovala me je po preporuci. Čuvao sam je nekih godinu dana i dobro smo sarađivali.

Kakav je utisak na vas ostavio Goran Bregović?

- Surovi profesionalac. Pratio sam ga na nastupima po Srbiji. Prijatan je, javi se sa dobar dan i doviđenja, ali kad je reč o poslu, krajnje je profesionalan.

 

Da li je bilo opasnih situacija?

- Dva puta sam bio ranjen. To je samo još jedan dokaz da treba preduprediti sve što je moguće i da je dobra organizacija ključ svega. Poenta ovog posla je preventiva. Sva ona filmska pucanja, borenja, sve to dođe vremenom na svoje, a to je ono što nam je najmanje potrebno u ovom pozivu.

Koga ste čuvali kada ste bili ranjeni?

- Radio sam u Vojsci Jugoslavije, u Upravi bezbednosti. Tih godina su se obavljali oni zadaci - tamo gde jesi nisi. Tada su dvojica poginula na mestu, a ja sam dobio dva metka u kuk i bio zdrobljen u autu. Sutradan je u novinama pisalo „da se udes dogodio zbog prekomerne brzine”.

Koga ste čuvali? 

- Ne smem da otkrivam. To su bili automobili sa civilnim tablicama, ali vojnim ili policijskim knjižicama sa kojima vozite i radite. Kada se to dogodilo, bilo je bezvlašće na obe strane - državnoj i onoj drugoj, koja je bila mnogo zastupljenija.

Kada ste drugi put ranjeni?

- U Libanu, dok sam bio u pratnji konvoja. Zakačio me je geler u rame. Tamo sam čuvao uglavnom diplomate i njihove goste Amerikance, koji su dolazili u Bejrut zbog posla. 

Da li ste uvek naoružani? 

- To zavisi od nivoa rizika i nivoa bezbednosti koji klijent traži. Ako nekom prete otmicom ili ubistvom, rizik je veći. Ponekad smo svi naoružani, a ponekad samo telohranitelj koji je direktno uz klijenta. U Srbiji uglavnom traže jednog do dva pratioca, a drugi je vozač. Veći broj telohranitelja angažuju političari ili jači biznismeni, koji su suočeni sa većim pretnjama. Cela pratnja može da ima tri automobila.

Da li u vašem poslu ima prijateljstva?

- U poslu nema prijateljstva. Možemo da stvorimo odnos poverenja, što je logično kada ste 24 sata sa nekim. Prvi sam na udaru za sve lepo i sve ružno što se događa. Najbitnije je zadržati profesionalni odnos, jer u suprotnom dođe do toga da ono tapšanje po ramenu preraste u nešto što nije povoljno za vas. To se odražava na finansije i na trajanje ugovora. Klijent da sebi više slobode i smatra da niste uz njega samo zbog bezbednosti, već da treba da obavljate i sporedne poslove.

Koliko su žene rizične, da li bace oko na telohranitelje?

- Ako se zbližite sa klijentom, granica se lako pređe ako niste profesionalni. To je teško balansirati jer s klijentom provodite dosta vremena. Ako radite za nekoga duže, od vas traže savet, a neretko ste i rame za plakanje.

Da li je bilo hirovitih žena?

- Žene su podložne stresu na kraju dana. Tokom dana moraju da budu jake, pogotovo ako vode ozbiljne poslove ili se bave politikom, a uveče sve to dođe na gomilu, pa se dešava da telohranitelj nagrabusi. Dešava se da se izderu, gađaju nas svim i svačim. Sutradan dođem na posao i treba da komuniciram sa njom jer mi trebaju njeni planovi i maršrute, da znam gde ćemo, šta ćemo, a ona je iz nekih desetih razloga ljuta i ne priča sa mnom. (smeh)

Kakvo iskustvo imate sa decom poznatih?

- Ako vas dete ne prihvati, klijent ne može da vas zadrži, koliko god ste dobri i imate preporuke. Sa decom morate da budete i telohranitelj, i prijatelj, i klovn. Postavljaju mnogo pitanja, a vi odgovarate na njih, dobacujete se loptom i radite svoj posao!

Da li se vezuju za vas?

-Jednoj gospođi sam čuvao ćerku predškolskog uzrasta oko godinu i po. Jednom prilikom, dadilja je otišla nešto da obavi, a ja sam ostao sa njom na igralištu, iza zgrade. U igri je tražila da je nosim na krkače i baš dok sam klečao na travi, naišao je nadzorni šef naše agencije i upozorio me: “Peđa, pazi odelo”.

 

Ko vam se posebno dopao od klijenata?

- Izdvojio bih Mileta Dragića, koji je veliki gospodin. Kad god se sretnemo, on se pozdravi sa nama bez obzira na vreme i mesto.

Ko je uvek pozitivan?

- Goran Stojićević Karamela, sa njim je umetnost ostati ozbiljan. Bili smo u Makedoniji 10-15 dana i dogovor je bio da se nađemo, oko 21.30 sati,  ispred hotela i da cela ekipa ide na groblje, na snimanje. Međutim, on je shvatio da treba da se nađemo na groblju i otišao je tamo sam. U jednom trenutku sam dobio poziv i Karamela je drhtavim glasom pitao: „Gde ste?“. Pričao je tiho, kao da se plašio da neko može da ga čuje. Kada sam mu rekao da ga čekamo na dogovorenom mestu, a on je uzvratio: „Na groblju sam, požurite“.