"Mama, znam da je došao kraj. Ne bojim se smrti, želim samo da me pustite da odem. Pozdravi sve"

Despot Lazić, "dečak leptir" iz Bajine Bašte, preminuo je u petak veče posle duge i teške borbe sa neizlečivom bolesti kože, a za života je prolazio kroz strašne muke.

Priča o ovom dečaku koji je od rođenja bolovao od bolesti zvane bulozna epidermoliza odjeknula je širom zemlje, ali i po inostranstvu.

Sofija Lazić, majka malog Despota, ispričala je potresnu priču o mališanu koji je od glave do pete bio prekriven ranama.

- U četiri, pet ujutru zaspi. Ne zato što umine bol, nego što ga slomi umor. Teško je... Gledaš muke svog deteta, a ne možeš da mu pomogneš, govorila je Sofija.

Cela Srbija je te 2015. godine, kada je prvi put objavljena priča o Despotu plakala nad tekstom "Žive rane malog Despota", a muke dečaka iz Bajine Bašte su trajale, sve do juče..

Svestan kakvu mu je podlost sudbina nametnula, da medicina nema lek za rane koji bi ih zacelio, Despot je pokušavao da se odupre boli, uprkos tome što su se one otvarale i u ustima, jednjaku..

- Koliko još da čekam? Kažite, iskreno, ima li leka! Ako ima, neka mi donesu što pre, ja više ovako ne mogu. Šest meseci, od bolova i svraba, noćima nisam oka sklopio - jadao se mali junak iz Bajine Bašte.

Nad njim su bdili i dan i noć roditelji Sofija i Aleksandar.

- Treba biti psihički jak pa sakriti suzu dok si uz njega. Tek kada ga savlada san, dobro se isplačem pa i ja odem na spavanje. Svako jutro nova nada, ali i nje je sve manje - jadikovala je majka.

Pomoć za dečaka stizala je sa svih strana, u vidu flastera, gaza za previjanje rana, novca.. Međutim, ni to nije bilo dovoljno, mukama roditelja da obezbede sve Despotu, nije bilo kraja.

Samo jedan flaster za mališana koštao je 100 evra, a njemu je trebalo 30 mesečno. Majka je bila nezaposlena, jer je morala da bude uz njega, a otac je radio kad je bilo posla.

- Improvizujemo. Kupujem gazu, emolijans kremu i vazelin, zajedno ih skuvam pa mu lepim na rane. I to je skupo, ali jeftinije od flastera. Pre neki dan sam, kuvajući, sebi ispekla kožu na rukama - kroz suze je govorila Sofija.

Despot je od rana po ustima i grlu mogao da jede samo kašasto. Najteže mu je bilo kada se kupao jer mu je voda iritirala rane.

Ipak, u njemu je bilo optimizma, nije želeo da se preda, samo je želeo da bude kao svoji vršnjaci...

- Mama mi je rekla da ću dobiti invalidska kolica. Neću u kolica! Hoću da trčim, da se igram, da idem u školu - sa jakom željom je tada govorio Despot.

- Dovodim mu drugare da budu uz njega, posle ih vraćam, činim sve da ga barem malo usrećim. Tešim ga. Nekad uspem, ali je psihički sve slabiji. Ne dam mu da klone - govorila je Sofija.

Pokušavali su i da mu obezbede obrazovanje, pa je ponekad i učiteljica iz škole dolazila, ali rane dečaku nisu dale mira.

Kada bi ga zasvrbile, gubio je pažnju, i tu bi se kućna nastava obustavila.

Kao i svako dete, želeo je da izlazi napolje, da se igra, ali s obzirom na to da nije mogao, onda je znao ponekad da prošeta sa majkom do prodavnice. Ponekad, nije mogao nazad kući, pa bi ga u naručju majka odnela.

- Mama, nisam ja invalid...govorio je Despot.

Nisi, sine, ali mama ne može više da te nosi, porastao si...

A majka kao i sve majke, svoju tugu je krila iza zida i plakala, ni sama nije znala koliko je to puta učinila za sve godine, dok anđeli nisu uzeli njenog anđela.

BONUS VIDEO: