"Rodila sam devojčicu sa ocenom 8, a onda su mi rekli da mora u inkubator i samo su mi javili da je umrla"! Kada čujete šta su Zorici iz Vlaške rekli na groblju SKAMENIĆETE SE!

Kako vreme odmiče sve sam uverenija da je moja beba, koja je navodno umrla u porodilištu, i danas živa. Da je negde u nekoj usvojiteljskoj porodici. I, ja ne tragam kako bih, ako se jednom sretnemo, kopala po njenim ranama i ranama te porodice. Želim samo da je vidim i zagrlim. Bezmalo četiri decenije protekle su, a Zorica Jevtić iz Vlaške kod Mladenovca istrajava dokazujući da je prevarom ostala bez deteta, ubrzo posle porođaja u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu, u leto 1982. godine.

 

Mnogo pre nego što se zakovitlala afera krađe beba u Srbiji, ona je vođena instinktom majke sama pokrenula svojevrsnu istragu, koja bi potvrdila ili otklonila sumnje u zvaničnu verziju smrti njene novorođene devojčice. Dokumentacija do koje je dolazila uz veliku muku i čudnim spletom okolnosti, davala joj je novu snagu da dalje traga sve snažnije uverena da je na pravom putu da dokaže prevaru.

- Porodila sam se 13. avgusta, pre 37 godina, u beogradskom GAK, u Višegradskoj, i na svet donela zdravo žensko dete - priča Zorica Jevtić. - Moja beba bila je teška 2.300 grama, dugačka 49 centimetara, crnpurasta na oca, dobila je ocenu - osam. Nisu mi je doneli na podoj, objasnili su da mora u inkubator, da još malo sazri, navodno rođena je prevremeno. Mene su ubrzo uputili kući. Kad god bih došla da se interesujem za dete, govorili su mi "dobro je, napreduje".

 

Beba je u inkubatoru, kaže Zorica, navodno bila tri nedelje.

- Ko da zaboravi, bio je 22. dan od porođaja, 4. septembar, pre podne. Pozvala sam kliniku, javio mi se neko sa odeljenja: "Vaša beba je umrla, rano jutros". Veza se prekinula, ja sam se onesvestila.

Zorica nije preuzela telo deteta, jer je "klinika preuzela dalje obaveze".

- Razdirala me je sumnja i prvo sam se obratila beogradskom groblju - seća se ova žena. - Tražila sam pisani dokaz o sahrani bezimenog novorođenčeta sa prezimenom Jevtić. Uprava je odgovorila brzo: "Uvidom u registar sahranjenih za 1982, utvrđeno je da nema podataka o takvom detetu". To je dodatno podgrejalo moju sumnju da mi je dete uzeto, pogotovo što sam već došla do protokola o rođenju u kome ne stoji nikakav navod o "nezrelosti" bebe ili bilo kakvoj bolesti.

U međuvremenu, Zorica je tragala i za dokumentacijom GAK u Višegradskoj. U spisima koje je klinika dostavila Arhivu Srbije, navedeno je, međutim, da je mikrofilmovana arhivska građa za tražene bolesti u 1982, kao i u godini pre, pa čak do 1984. "oštećena ili uništena prilikom plavljenja depoa Instituta".

 

- Želela sam da znam, ali bih bila mnogo srećnija da nisam saznala i da ne saznam ništa više što bi me ponovo razdiralo - govori Zorica Jevtić. - Ali, kada me, jednom, u njivi našla žena i počela da ispituje da li ja ili neko moj bolujemo od kakvih bolesti, posumnjala sam da je moja beba kod nje. Nisam se snašla, ni za ime da pitam, samo znam da je kazala da je socijalni radnik. Ja je i sada molim, i svakog ko zna bilo šta o mojoj bebi, da se javi. Da moje dete samo zagrlim. Majka sam i znam da je živa. Sanjam je... Neka se javi, svima će biti lakše.

PODRŠKA DA ISTRAJE

Zorica je imala 22 godine kada je rodila devojčicu koju su joj, kako je uverena, uzeli. Pre ovog porođaja, dva puta se ostvarila kao majka.

- Moguće je da se neko rukovodio činjenicom: ima dvoje dece, dosta joj je - razmišlja glasno. - Zbog toga sam se odlučila i na četvrti porođaj. Moja deca, njih troje i suprug, čitava naša porodica, pruža mi veliku podršku da istrajem. I, imam snage za to.

ZID ĆUTANjA

U JANUARU 2007. godine, Zorica Jevtić je Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv N. N. lica za "obmanu o smrti deteta". O tome je detaljno svedočila u iskazu pred inspektorima policije. Naišla je na zid ćutanja, koji i danas traje.