STRIC HEROJA SA KOŠARA KOJI SE VODI KAO NESTAO ZA ALO! KAŽE: Nadam se da će sada naći Sašino telo, sahranili smo prazan sanduk!

Porodice vojnika čiji ostaci do danas nisu pronađeni, još jače peče neznanje šta se sa njihovim najmilijima dogodilo. Nakon objave predsednika komisije za nestala lica Veljka Odalovića da postoje uznemirujući snimci na kojima se vide vojnici OVK kako se iživljavaju nad leševima srpskih heroja i kopaju masovnu grobnicu probudio je mnogima bolne uspomene, ali i nadu da će konačno ostaci njihove braće, sinova, bratanaca, unuka biti konačno pronađeni.

Šestorica heroja sa Košara nikada nisu pronađeni. Jedan od njih je i Saša Ivanković iz Vreoca, dvadesetogodišnji mladić kome se 16. aprila 1999. godine na Kosovu izgubio svaki trag.

Saša Ivanković Foto: privatna arhiva

 

Njegovi roditelji Gordana i Milomir preminuli su pre više od deset godina, a kako je za Alo! ispričao Sašin stric Milosav, do poslednjeg daha su se nadali da će se Saša ipak vratiti.

- Nikada nisu prihvatili da su ostali bez svog sina jedinca. Do poslednjeg dana svojih života verovali su da je živ. Toliko su to želeli da drugu opciju nisu prihvatali nikako. Da su mogli da ga sahrane, možda bi napustili ovaj svet u miru - počeo je priču Milosav Ivanković.

Kako je rekao, nada se da će sada, nakon pojavljivanja snimaka konačno biti pronađen i njegov sinovac.

- Prošlo je 22 godine od njegove smrti. Već 22 godine se nadam da će pronaći njegovo telo, da možemo da ga sahranimo da počiva u miru među svojima. Posle smrti njegovih roditelja, moja porodica i ja smo simbolično sahranili prazan sanduk i podigli spomen ploču Saši u čast. Nadam se da će sada konačno biti pronađen i da taj sanduk više neće biti prazan - ispričao je Milosav.

Saša je, kako kaže njegov stric, 16. aprila teško ranjen.

- Kako je preminuo, nikada sa sigurnošću nećemo saznati. Oni koji su mu bili jako bliski od njegovih saboraca, o tome ne mogu ni da govore. Koliko znamo, pogodila ga je granata, bio je teško ranjen, čuli su njegov vrisak i pozive u pomoć. Nisu mogli odmah da dođu do njega. Kada su konačno uspeli da se probiju do mesta na kome je ranjen, njega tu više nije bilo - drhtavim glasom kaže Milosav i nastavlja:

- On je nestao 16. aprila, a ja sam tek u junu saznao šta se sa njim dogodilo. Do tada nismo imali nikakvu informaciju. To je bilo jako teško, pokušavao sam na sve načine da saznam šta se sa njim desilo. Govorili su mi u vojnom odseku da ne brinem, čim mi niko ništa ne javlja, da znači da je bezbedan i da je sve u redu, da on samo nije u mogućnosti da mi se javi.

Danima sam zvao, pre nego što mi konačno neko nije rekao da se on od 16. aprila vodi kao nestao. Nisu znali da li je mrtav ili zarobljen. I dan danas mi na duši stoji rana. Kad god su nalazili nečije ostatke, ja sam išao na prepoznavanje i uvek se nadao da su ga našli - kazao je stric nesrećnog mladića. Poslednji put su se, kako je ispričao, čuli krajem marta.

- Javio se na kratko, razgovarao je sa mojom suprugom. Bio je jako uznemiren, uplašen od svega što se oko njega zbivalo. Strepeli smo svi za njega. Njegovi roditelji su bili invalidi, tako da sam mu bio kao drugi otac. Odmalena je odrastao uz mene i moju suprugu, kao i naša deca - kaže Milosav.

Na pomen Sašinog imena, suze se, kaže, teško zadržavaju.

- To je bol koji nikad neće proći. Pamtiću ga po dobroti. On je bio dete kakvo se rečima ne može opisati. Srce se stegne uvek kad se setim da je tako tragično nastradao na samom početku svog života. A toliko toga je još bilo pred njim… - zaključuje Milosav.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI