VELIKI INTERVJU Dragica Gašić otvorila dušu: Evo kako je izgledala borba hrabre Srpkinje, koja još uvek traje!
Dragica Gašić (59), jedina srpska povratnica u Đakovici, koju dva meseca terorišu ekstremni Albanci koji su joj obili stan, kamenovali prozore, ispisivali pretnje na vratima, zabranili da se kreće i kupuje hleb, u intervjuu za Alo! poručuje da mašta o slobodi i odlasku u crkvu gde bi zapalila sveću.
Ova hrabra žena otvorila nam je svoju dušu i ispričala sve što joj leži na srcu.
- Sa Kosova i Metohije otišla sam 14. juna 1999. godine. Punu 21 godinu maštala sam o povratku. Skupila sam hrabrost, u jednu torbu spakovala malo stvari i vratila se.
Sama podizala dva sina
- Teško je biti samohrana majka, a još teže kada sa decom napustite ognjište. Davno sam se razvela, pre 35 godina, i od tada nikakav kontakt nemam sa bivšim mužem. Nije bilo lako ali sam uspela. Sada mi je država Srbija pomaže. Od države sam dobila nameštaj, dobijam hranu, insulin, novčano mi je pomogla Kancelarija za Kosovo i Metohiju.
Sećate li se dana kada ste napustili Đakovicu, Kosmet?
- To ću zaboraviti onog trenutka kada budem umrla. Sve komšije srpske nacionalnosti su otišle iz Đakovice. Gotovo da nije ostao nijedan Srbin u gradu. Ja nisam želela da odem. Situacija se zakuvavala iz dana u dan. Jedan policajac iz Beograda, koji je radio sa mnom u stanici u kojoj sam bila higijeničarka, rekao mi je da se policija povlači sa Kosova i Metohije. Ponudio mi je da mene i dvojicu mojih malih sinova odveze za centralnu Srbiju...
Nije vam bilo lako da pristanete...
- Došla sam tog dana kući i gledala svoju decu. Sinovi mali, ja sama sa njima. Nezaštićeni. Uzela sam jednu torbu i spakovala dve-tri dečje majice, po jedne pantalone, čarape, dečje flašice za mleko i sa tim smo krenuli za Smederevsku Palanku. Odvezao nas je taj policajac iz Beograda, zaboravila sam mu ime.
Pre rata, jeste li se družili sa komšijama Albancima?
- Sve je bilo u redu. Nisam imala nikakvih problema, niko me nije dirao. Lepo sam živela tada sa svojim komšijama. Nisu mi pravili probleme, neću da grešim dušu.
Vi ste rođeni u selu Veliko Kruševo kod Kline...
- Da, tu sam dolazila kod svoje sestre. U tom selu moj pokojni otac ima kuću. Svake godine sam tu provodila po desetak dana. Dolazila sam u Đakovicu, ali u svoj stan nisam mogla da uđem jer ga je uzurpirao neki Albanac.
Ovaj razgovor mi znači
- Ćutim po ceo dan. Neko me povremeno pozove, kao vi sada, pa se ispričamo. Verujte mi, meni to mnogo znači. Eto, sa vama sam sada podelila svoju muku, olakšala sam svojoj duši, srcu mi je sada lakše. Ćutim tu po ceo dan, gledam u ove zidove.
Jeste li pokušavali ranije da povratite stan?
- Preko 20 godina sam pokušavala da povratim svoje ognjište, ali taj čovek mi je branio prag da preskočim. Policiji sam prijavila, ali ništa. Sakrila bih se iza ćoška i gledala u svoje prozore, u svoju terasu, i plakala, jecala... Taj stan je deo mene, deo mog bića.
Na kraju ste uspeli.
- Kada sam prvi put ušla u svoj stan mislila sam da letim, toliko sam bila srećna. Ubrzo su počeli problemi. Ovaj komšiluk nije onaj moj odranije, došli su ljudi sa strane. Iskrena da budem, nisam očekivala da sve bude sjajno, ali se ni ovome nisam nadala. Ko bi mogao da pomisli da mi neće dozvoliti da kupim hleb, da kupim lekove? Ja sada ne mogu ni do crkve da odem.
Kako izgleda jedan vaš dan?
- Nigde ne izlazim, vreme provodim u četiri zida. Policija je ispred zgrade, čuvaju me. Turski kontingent Kfora me redovno obilazi. Uglavnom sam kod kuće, nekada gledam na ulicu sa prozora ili terase. To parče balkona je moja sloboda. Kad padne mrak, teško je.
Da li vam je teže danju ili noću?
- Podjednako. Plašim se i danju i noću. Nije lako biti sam ovde. Bog me čuva, izdržaću i ostaću ovde. U to sam sigurna.
Komšije Albanci zabranili su vam da kod njih kupujete hleb.
- Nisam ljuta na tog dečka koji je vlasnik marketa. Prvih desetak dana mi nije branio, ali su ga komšije naterale da mi zabrani da uđem u prodavnicu. Ti ljudi žele da ja umrem od gladi, ali se to neće dogoditi.
Šta je vaša želja?
- Sloboda. Da mogu da se krećem, da odem do crkve da zapalim sveću, da mogu da odem da kupim hleb, a da me niko ne dira. To je sada malo teže. Plašim se da izađem iz stana.
Hoće li se vratiti i vaši sinovi?
- Decu ne smem da dovedem ovde. Mlađi sin nije dobrog zdravlja, prima tuđu negu, on je u Smederevskoj Palanci. Stariji sin je u Beogradu, radi na građevini. Pre 14 godina podigla sam kredit i kupila stan u Smederevskoj Palanci. Primam penziju 20.000 , a 12.000 je rata za kredit. Ipak, pomaže mi država Srbija, pomaže mi predsednik Aleksandar Vučić, dobijam pomoć i od Kancelarije za KiM. Mnogo mi znači to što je moja Srbija uz mene
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)