PORED SVIH PROBLEMA I DALJE IMA OSMEH NA LICU Prkosna Dragica Gašič iz Đakovice nije izgubila nadu u bolje sutra i pored svih nedaća! (FOTO)
– Nikako nemojte da idete tamo, vi ne znate koliko nas mrze, ako vide srpske tablice ili ako progovorite bilo koju reč na srpskom, odgovarate sami za svoj život. Ja vam savetujem da ne idete, a vi kako hoćete – ovim rečima recepcioner hotela u Severnoj Mitrovici je ispraćena ekipa Objektiva u Đakovicu.
Tri dana nakon brutalnog upada jedinica ROSU na sever pokrajine u kojem je ranjen Srbin, Srećko Sofronijević, odlučili smo da vidimo kako ostali Srbi žive na Kosovu i Metohiji, a jedna od žena koja je postala simbol srpske hrabrosti i prkosa čekala nas je upravo tamo gde nam je rečeno da nikako ne idemo – u Đakovici.
Jedinu Srpkinju i povratnicu u Đakovici, Dragicu Gašić, kojoj je zabranjen izlazak iz kuće zbog napada koje je doživela od kosovskih Albanaca, prvo smo kontaktirali telefonom da bismo videli šta je to što možemo da joj donesemo, s obzirom na to da joj je pristup prodavnici i apoteki zabranjen od strane vlasnika objekata, a na nagovor njenih sugrađana
.– Volela bih suhomesnato nešto da imam, možda svinjski vrat. Nemojte mi sveže meso donositi jer imam mali zamrzivač, ne bi moglo da mi stane, možda kilo mlevenog mesa, ćufte da napravim, tako volim da skuvam ponekad, pravim i svoj hleb jer mi neki dan i ne donesu. – rekla je Dragica.
Na pitanje šta joj treba od lekova, rekla je da joj treba samo sportska krema sa likom “čike koji trči” jer je kičma boli od neudobnog kreveta i od hladnoće.
I tako snabdeveni sa namirnicama, lekovima i debelim jorganom koje smo kupili u Kosovskoj Mitrovici zaputili smo se put Đakovice. Naravno, iznajmili smo automobil sa tzv. kosovskim tablicama, uzimajući u obzir reči zaplašenog recepcionara i u nimalo prijatnoj atmosferi seli u automobil sa nadom da nas niko neće napasti.
Od Kosovske Mitrovice do Đakovice je potrebno oko dva sata vožnje automobilom, ali ta dva sata na putu ka tamo činila su se kao večnost. Dragica nam je rekla da ćemo je pronaći pored SUP-a, a da ćemo njenu zgradu prepoznati po parkiranom policijskom automobilu koji stoji ispred njenog ulaza.
Vozimo se, progovaramo po koju reč, samo onu preko potrebnu. Radio u automobilu “hvata” samo albanske stanice, dok nismo naišli na neku koja je na srpskom – radio KFOR. Slušanje te radio stanice nam je ublažilo osećaj strepnje i doprinelo da se ne osećamo kao uljezi. Ipak, tiho smo pustili radio, za svaki slučaj.
Napokon stižemo, izlazimo iz automobila sa svom opremom i kesama u kojima su namirnice i lekovi koje smo kupili Dragici i javljamo se policajcima ispred njene zgrade.
– Ko ste vi i zbog čega dolazite kod Dragice? Imate li nešto u džepovima? Moraćemo da pregledamo ceo gepek i te kese koje nosite, dajte lične karte – odmah su počeli sa pitanjima policajci, naravno na engleskom jeziku.
Nakon što smo im pokazali lične karte, nastupila je tišina, razgovarali su sa nekim od svojih nadređenih, a onda da bi nam vratili lične karte pitali su nas kako se zovemo.
– Ognjen, Vladimir, Đorđe i Andrea – rekli smo.
Policija nas je, kao i svakog ko dolazi kod Dragice Gašić, ispratila uz stepenice u zgradi pa sve do vrata njenog stana i to uz insistiranje da idu ispred naše novinarske ekipe.
Jedina Srpkinja u Đakovici nas je ipak uz osmeh dočekala na vratima svoga stana, nakon čega nam se prvo predstavila i rekla – Neće vam oni ništa, oni ovako ispraćaju svakog ko dolazi kod mene.
Kada smo ušli u stan Gašićke prvo što smo osetili je hladnoća, a iako je bio topao dan, kako nam je ona objasnila, uspeva da greje samo jednu sobu u kojoj jedinoj i boravi.
– Ne rade mi utičnice u ostalim prostorijama, ne mogu da uključim ništa od aparata sem jedne kamere koju mi je policija stavila u stan radi moje bezbednosti. Hajde, ko želi kafu, nisam je pila dok vi ne dođete, čekala sam vas – rekla je Dragica uz osmeh.
Dok je Dragica kuvala kafu pričala je o tome kako je komšije ispituju odakle je, pa se prave da ne znaju da je Srpkinja i onda joj ponovo postavljaju pitanje da li je rodom iz Kline.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
– Pitala me je ta žene da li sam iz Kline, a ja sam već njenom mužu rekla da jesam, a ona se pravi luda. Ja u Klini imam kuću, ali ovde imam stan, hoću da živim u svom stanu. E sada ko je rekao da pije kafu? – upitala nas je.
Skromna soba u kojoj boravi Dragica i u kojoj nas je ugostila ima samo osnovne stvari – krevet, jedan sto i dve plastične stolice, televizor i kuhinju. Ono što joj pravi najveći problem su vrata te sobe koja su stara i ne mogu da se zatvore, pa hladnoća “ulazi” iz predsoblja. Kako kaže uz pomoć Srpske liste i Kancelarije za KiM uspela je da sredi kupatilo u kom ranije nije imala ni bojler.
Prostorija koju naziva dečijom sobom, iako sinovi zbog posla i bolesti nemaju priliku često da je obilaze, oronula je i prokišnjava, a na podu ove prostorije su raspoređene kofe i lavori i šerpe koji “hvataju” kišu. U ćošku ove sobe drži veći broj glavica crnog luka, jer kako kaže luk joj treba za svako jelo a u sobi je hladno isto kao i u frižideru.
Tog 16. oktobra bio je sunčan dan, ali Dragica je mogla da udahne svež vazduh samo sa terase na koju, kako kaže, često izlazi i posmatra prolaznike da bi osetila bar neki deo slobode koja joj je uskraćena.
– Ovako izađem napolje, ali nemojte molim vas sa kamerama vi da izlazite, policija sada motri na moju terasu jer ste ovde – rekla je našoj novinarskoj ekipi.
Dragica je rekla da ostanemo još malo, da popijemo kafu, zapalimo cigaretu jer joj retko kada ko dolazi. Kroz setu u očima shvatila je da moramo uskoro da krenemo nazad, ali ipak smo ostali još malo.
– Ubija me samoća, fali mi dosta stvari, ali sama sam ovde – rekla je na kraju kroz suze, dodajući da sinove nije videla mesecima i da joj oni najviše nedostaju.
Teško je bilo odvojiti se od ovakve hrabre i prkosne žene i ostaviti je tu na milost i nemilost njenih sugrađana, ali nadajući se u neko bolje sutra rekli smo joj da će sigurno povod za naš sledeći susret biti radosniji.
Da bismo izašli iz njenog stana ponovo smo morali da zovemo policiju koja nas je ispratila do našeg automobila, a ovaj put malo srdačnije su nam poželeli srećan put – valjda su shvatili da smo samo novinari.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Komentari (0)