Toresen: Albanci su švedske vojnike u Čaglavici pokušali žive da spale, čak su i pse i stoku ubijali

Po mom mišljenju Srbi na Kosovu žive u situaciji koja nije dostojna Evrope 2022. godine. Ne znam da li će se ponoviti ono što se desilo u martu 2004. godine, nadam se i molim se da napeta međunarodna situacija koju vidimo u Evropi sada, neće se proširiti na Balkan, kaže u intervjuu za Kosovo onlajn norveški istoričar i bivši oficir u Vojsci Norveške, Knut Flovik Toresen.

Toresen je između ostalog služio kao oficir u Vojski Norveške na Kosovu, Avganistanu, Libiji, BiH...a u martu 2004. godine kada je počeo pogrom Srba, bio je stacioniran na Kosovu. Tada je na Kosovu bilo oko 38.000 pripadnika Kfora, dok ih je sada ostalo oko 3.700, a Torensen je sa svojom jedinicom bio stacioniran kod Gračanice.

U intervjuu za Kosovo onlajn prisetio se kako je okupljena masa pokušala da spali švedske vojnike, pa su ih spasile kolege iz Norveške, Albanca u plavom kamionu koji je pokušao da pregazi njegove saborce i koji je tom prilikom ubijen, ali i spaljenih srpskih kuća, opljačkanih sela u kojima su i sve životinje pobijene....

"Prvo smo poslali jednu od naših četa u Gračanicu, ali smo na kraju otkrili da je bolje da skupimo snagu u Čaglavici i tamo zaustavimo gužvu. Prilično sam siguran da je cilj bio napad i uništenje manastira u Gračanici. Svi na Kosovu, pa i Albanci, znaju koliki je značaj sveti manastir Gračanica za sve pravoslavce, on je deo srpskog identiteta i istorije. Videli smo da su namerno išli na crkve i manastire na drugim mestima na Kosovu da bi ih uništili. U Prizrenu na primer", priseća se Torensen tog 17. marta 2004.

Bilo je mnogo ranjenih norveških vojnika tog dana, da li su Albanci pucali na vas, i šta su sve pucali na vas i da li ste morali da uzvratite vatru?

Jedna od naše dve čete naišla je na gužvu u Obiliću na putu za Čaglavicu kroz koju su morali da provlače silom. Ovde je korišćena sila da se prođe, četiri naša vozila su oštećena i jedan vojnik je takođe povređen, bilo je i civila Albanaca koji su ovde povređeni, ali četa je stigla u Čaglavicu gde je već bila mala jedinica švedskih vojnika izolovanih u oklopnima vozilima. Čuo sam da su Albanci pokušali da spale Šveđane u vozilima, ali su ih spasili Norvežani. Neki od demonstranata bili su naoružani kalašnjikovima, a drugi pištoljima, neki su imali ručne bombe. Neki su imali flaše sa benzinom, kamenje, pa čak i gvozdene šipke. Veoma je važno u ovakvim situacijama da se ne eskalira nasilje, oni sa oružjem se kriju u masi, a bilo je i dece pa smo morali biti veoma oprezni. Ali imali smo posao da uradimo, i da, norveški vojnici su morali da pucaju kada su bili napadnuti. Posebno je jedna situacija bila kritična kada je jedan Albanac u plavom kamionu krenuo ka našim vojnicima da ih pregazi. Vozač ovog kamiona je nažalost poginuo, kao i drugi Albanac koji je napao jednog našeg vojnika, možda i više, ali je to bila neophodna upotreba sile. Siguran sam da bi, da je kamion prošao kroz našu liniju, demonstranti stigli do ostatka Srba i da bi više kuća bilo spaljeno i ljudi bi stradali. Više od 20 norveških vojnika je povređeno kod Čaglavice, uglavnom kamenicama i drugim predmetima, ali je jedan naš vojnik takođe ustreljen u koleno.

Da li su se nemiri od 17. marta 2004. godine mogli izbeći i da li je nerede izazvala vest koju su tada preneli lokalni mediji, a kasnije se potvrdilo da je lažna o davljenju albanskih dečaka od strane Srba?

Moje lično mišljenje je da su ovi neredi bili planirani da bi se ostali Srbi proterali sa Kosova. Incident sa decom utopljenika bio je samo izgovor za početak pogroma, ali je nesumnjivo pripreman mnogo ranije. Pojedini albanski mediji snose veliku odgovornost za eskalaciju situacije koja je, nažalost, koštala mnogo života.

Naveli ste da je 400 norveških vojnika sprečilo više od 10.000 Albanaca da prodre u Gračanicu. Da li ste u kontaktu sa nekim od svojih bivših saboraca? Bilo da ste za svoja dela 17. marta odlikovani od Norveške ili NATO-a, nedavno ste odlikovani od Srbije?

Da, u kontaktu sam sa nekim mojim kolegama iz tog vremena, većina nas koji smo ostali u vojsci završili smo na službi u Avganistanu, a tamo sam upoznao i mnoge moje bivše kolege sa Kosova. Znam da su neki od mojih kolega bili odlikovani, pukovnici i neki ranjeni. Imao sam veliku čast da na Dan državnosti Srbije od predsednika Vučića dobijem orden Miloša Obilića. Ovu čast doživljavam kao priznanje, ne samo meni lično, već i celoj jedinici i poslu koji smo obavili 17. marta 2004. godine.

Da li ste se vratili na Kosovo nakon odsluženja službe, da li ste otišli ​​u Gračanicu?

Putovao sam sa svojim dobrim prijateljem Brankom Dimovićem Dimeskim iz Gniljana, zajedno sa još nekoliko ljudi, snimamo film o srpskim zarobljenicima u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Branko je organizovao da posetim Kosovo i neka sveta pravoslavna mesta gde nas je crkva primila u goste, na tom gostoprimstvu sam veoma zahvalan.. Na ovom putovanju sam posetio sveti manastir Gračanicu ove godine prvi put od 2004. godine, a upoznao sam čak i neke od Srba iz Čaglavice. Ja sam pravoslavni hrišćanin i za mene Gračanica nosi sveti duh koji je teško objasniti rečima. Ali za mene je povratak u manastir u Gračanici bio veoma snažno duhovno iskustvo.

U trenucima kada ste se borili da sprečite prodiranje rulje ka srpskoj Gračanici, o čemu ste razmišljali. Da li je postojao trenutak kada ste mislili da nećete moći da ih zaustavite?

U početku je situacija bila veoma haotična i bilo je teško dobiti pregled pošto je bilo toliko izveštaja sa različitih mesta, ali uspeli smo da steknemo kontrolu i sliku situacije. Sećam se da sam razmišljao, imam svrhu ovde, ovo je mesto gde treba da budem ako živim ili umrem, to je gde treba da budem, i osećao sam se mirno fokusirajući se na svoj posao. I bilo je prijatno videti da su se moje kolege ponašale tako kontrolisano i profesionalno.

Šta vam je bilo najteže, kada ste prolazili kroz zapaljena srpska sela, koji vam se prizor urezao u pamćenje?

Ujutro 19. marta sa nekim mojim kolegama smo se vozili kroz napuštena srpska sela, osećao sam se beznadežno i tužno, sela su opljačkana, neke kuće spaljene, psi i svinje ubijeni, ljudi nema, praznina. Kasnije sam otišao u drugi logor Kfora gde su neki Srbi tražili zaštitu, a posebno se sećam jednog srpskog dečaka, možda četiri godine, sa velikim zavojem na glavi, dečak se držao za majku, nikad ne zaboravljam uplašene oči tog traumatizovanog dečaka, i ponekad pomislim na njega, posebno nakon što sam i sam postao otac.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI