ALBANCI SU UPERILI PUŠKE U PETORO MOJE DECE I PITALI "GDE VAM JE TATA" Duško je preživeo horor: "Pucalo se, ulice su bile pune terorista"

Oni su trebali, po Rezoluciji 1244, da obezbede miran život za sve žitelje KiM, ali je u srpskoj pokrajini počinjeno najviše zločina nad Srbima i drugim nealbancima, piše Kurir.

Danas, dakle 25 godina nakon potpisivanja pomenutog sporazuma, porodice koje su izgubile svoje najmilije, za njima još uvek tragaju. Niko od pripadnika terorističke OVK nije odgovarao za načinjene zločine.

Mesec dana nakon sporazuma, zajedno sa svojom ženom i petoro dece, ali i majkom, morao je da napusti svoju kuću u Prizrenu. Nemački KFOR ih je prebacio u logor, a otac mu se i danas vodi kao nestalo lice.

Gost "Crne hronike" na Kurir televiziji je Duško Blagojević, prinudno raseljeno lice sa Kosova i Metohije, suprug, otac petoro dece i deda petoro unučadi.

Prvo spomenuo život pre 1998. godine, kao i to kakav je odnos imao sa ostalim nesrpskim stanovništvom, jer je Prizren poznat po multietičnosti:

- Živeo sam u selu, koje je tri kilometara od centra grada, tu je bilo oko 150 srpskih kuća, a bilo je 500 domaćinstva. Imao sam tamo veliku kuću, od tri stotine kvadrata, ali i dve prodavnice unutar nje. Bio sam pravi gazda. Pomagao sam svima, davao sam na veresije, nisam gledao ko je i šta je, svi su kupovali kod mene. Dok je bila srpska vlast, tamo smo živeli u bratstvu i jedinstvu.

S obzirom na to da je vladala mirna atmosfera dobar deo njegovog života, on je otkrio momenat kada su uočene prve tenzije:

- Za vreme bombardovanja, Bošnjaci su počeli da napuštaju to naše selo Ljubišdu, te krenuli za Albaniju. Međutim, naša policija je krenula da ih vraća u selo, govoreći da smo lepo živeli, i oni su se i vratili, nikome ništa nije falilo. Međutim, kada se povukla srpska vojska i policija, mi smo mislili da ćemo nastaviti normalno da živimo sa njima, ali nije bilo tako. Albanci nisu hteli da žive sa nama. Tada su započeli torturu nad Srbima. Dakle, Srbi su uprkos tome ostali, čak i ja sa devet članove porodice. Mislili smo da će nam vratiti dobrom.

Potom se osvrnuo na stravičan događaj kada su pripadnici OVK ušli u njegovu kuću punu dece.

- Drugog jula 1999. godine, ušli su sa uniformama OVK i puškama u našu porodičnu kuću (prim. aut. tek dve nedelje nakon potpisivanja primirja i povlačenja srpske vojske) uveče u 12 sati. Pošto sam imao kuću na tri sprata, otac, majka i tri ćerke su živeli u prizemlju, a supruga, dva sina i ja na trećem spratu. Kada su ušli tu oko ponoći, pitali su gde je Srećko (prim. aut. otac sagovornika). Ušli su u sobu, odveli ga u papučama, bukvalno je ustao iz kreveta sa tom scenom. Moja majka je krenula da kuka i plače, ćerke su se tresle. Rekli su da će ga odvesti do škole, gde im je bio štab, te da će da ga vrate - krenuo je sa dramatičnom pričom iz života, pa nastavio:

- Međutim, oko dva sata ujutru, oni su ponovo došli, ali bez mog oca. Tada su tražili mene. Ta tortura je trajala do pet ujutru, ušli su u prizemlje, prevrtali sve krevete, lomili frižidere, zamrzivače, ormane... Tako su isto uradili i sa narednim spratom. U kući sam imao sedam soba i dva kupatila, sve je bilo isprevrtano kako bi mene našli.

Potom je prebacio perspektivu na njegovo delovanje uoči saznanja da ga baš njega traže, a da se nalazi tek koji sprat od njih:

- Bio sam gore na trećem spratu, sa suprugom i dva sina. Kada sam video da dolaze na gore, samo sam uzeo ikonu Svete Petke, moje krsne slave, uzeo sam oružje i samo se sklonio. Sklonio sam se da kažemo u jedan deo kuće, dakle bio sam tu sve vreme, deca su plakala i drala se, kao i supruga. Oni su uperili puške u njih i pitali gde vam je tata, na šta su oni govorili da ne znaju. Sve sam to čuo. Očekivao sam da ću čuti pucanj, tada ne bih imao kud, morao bih i ja da pucam. Ako bih se i izvukao, morao bih da pucam u sebe, ne bih mogao da gledam sve te strahote. Zahvaljujući Svetoj Petki, nisu mene pronašli, a nisu mi ni pucali u decu. To je trajalo do pet ujutru, a kada su otišli, video sam se sa decom i to je bila prava sreća.

Uprkos celokupnoj opasnosti prema njemu i porodici, on odlučuje da i dalje ostane u svojoj kući, a dan nakon torture i horora koji je prežive, Albanci ponovno ulaze u njegovu kuću:

- Mi nismo imali ni kuda da izađemo, ulice su bile pune terorista, svi Albanci su bili u uniformama OVK. Kuća mi je bila pored puta, pa se neretko čulo kako usputno pucaju oko prozora i ostalih delova kuće. Mi nismo imali ni koga da pitamo šta se dešava sa ocem. Tek devetog jula 1999. godine, pored nas je živeo moj pokojni stric sa tri sina, a Albanci su mu opljačkali kuću i zapalili je. Posle svake spaljene kuće, dolazi KFOR koji to snima i slika. Tada je bila naša šansa, pa smo izašli, a oni uperili oružje prema nama. Oni su doveli Albanca prevodioca, a oni su rekli da imaju informaciju da nema više Srba u selu. Jedan vojnik KFOR-a nas je čuvao to celo veče. Rekao nam da sutra dolazi oklopno vozilo KFOR-a koje će nas prebaciti u Bogosloviju, u Prizren.

 

Profimedia

 

Blagojević je opisao taj deseti jul, kada je došlo oklopno vozilo po njega i porodicu, dok od njegovog oca još uvek nije bilo traga ni glasa:

- Došli su ispred naše kuće i krenuli ka Bogosloviji. S jedne strane smo govorili da je to super, jer ovde mesec dana nismo izašli iz kuće niti vršili zdravu komunikaciju sa ljudima. Kada smo stigli, tamo je bio kao neki centar za prebivalište Srba. I tu su dolazili Albanci, koji su do juče bili u OVK, a sada došli kao humanitarna organizacija. Međutim, to su radili samo kako bi napravili spisak ljudi koje će kidnapovati. Odmah sam rekao članovima porodice da govore ne znam na bilo koje njihovo pitanje, jer su priupitali sve da li znamo ko nam je kidnapovao određene članove porodice, u mom slučaju oca. Po neko se našao naivan i rekao da znam ko mu je kidnapovao voljene, ali su ga ti Albanci, obučeni u humanitarce, odvodili i taj čovek se više nije vratio. Tek kada sam došao u centralniju Srbiju, mogao sam o tome da pričam.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI