SPALILI SU KUĆE, POBILI SVINJE I PSE, NA PUTU SMO NALAZILI MRTVE Tog 18. marta na selo Svinjare spustilo se ZLO, Milorad se jedva živ izvukao

Nezapamćen a nagrađen zločin, kosovska Kristalna noć, ledeno proleće, istorijski užas i neoprostiva greška savremenog demokratskog sveta, seoba Srba broj 4…

Nazivali su ga raznim imenima, ali niko do danas nije uspeo da precizno definiše i rečima uobliči užas Martovskog pograma. Dvadeset godina nakon dvodnevnog nemilosrdnog iskaljivanja mržnje i besa albanskog naroda prema srpskom, slike su žive, sećanja bolna, a posledice vidljive.

17. marta 2004, stradali su ljudi,  srpski domovi, imovina, svetinje, spomenici i groblja. Sa Kosova i Metohije proterano je, koliko se zna, 4.012 Srba. Tokom nasilja na Kosovu 17. i 18. marta 2004, ubijeno je najmanje 27 osoba, od kojih 16 Srba, dok je 11 Albanaca život izgubilo u obračunu s pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.

Martovski pogrom 2004, bio je zapravo drugi veliki pogrom koji su lokalni Albanci počinili nad Srbima u novijoj istoriji. Prvi se dogodio 1999. godine neposredno nakon dolaska NATO snaga na Kosovo.  Tokom juna 1999. godine izgnano je, u prisustvu međunarodnih vojnih snaga, približno četvrt miliona Srba i drugih nealbanaca.

Dan uoči utapanja dečaka u Ibru, 15. marta 2004, iz automobila je, u Čaglavici, ranjen osamnaestogodišak Jovica Ivić.

Sutradan 16. marta, društva veterana takozvane OVK organizovala su demonstracije zbog privođenja pojedinih Albanaca, osumnjičenih za ratne zločine. Tokom prethodnog meseca, februara, uhapšena su četvorica. Procenjuje se da je demonstriralo 18.000 lica.

Istog dana,. u kasnim noćnim satima mediji u Prištini objavljuju vest –  trojica dečaka, kosovskih Albanaca, starosti osam, jedanaest godina, smrtno su stradali utopivši se u Ibru, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka, a potom, za smrt albanske dece, krive lokalne Srbe.

Predstavnik UN Niraj Sing, portparol policije, izjavio je tim povodom, da nisu pronađeni dokazi da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka. On je pritom razjasnio da je dečak, navodni svedok, bio pod pritiskom novinara Albanaca koji su ga usmeravali šta da govori. Pritom se njegova verzija suštinski razlikovala onog što su drugi takođe prisutni tvrdili.

Tokom naredna dva dana na Kosovu i Metohiji dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja. Masovna okupljanja, koja su možda u početku bila i sponatana, ubrzo su eskalirala u najjeziviju bujicu nasilja koju međunarodne vojne snage na Kosovu nisu izartikulisale ni na koji način.

Oko podneva, 17. marta, više hiljada lokalnih Albanaca prelazi most na Ibru  stižu do severnog dela Kosovske Mitrovice i kreću neredi. Neprestano su se čuli pucnji, a pripadnici međunarodnih snaga bezbednosti upotrebili su suzavac i šok bombe. U popodnevnim satima javljeno je da je sedam osoba poginulo, a više od 200 ranjeno u Kosovskoj Mitrovici. Potvrđeno je da su Srbi ubijeni snajperskim oružjem iz južnog dela grada. Povređeno je i 11 francuskih pripadnika Kfora.

Tokom sukoba u Kosovskoj Mitrovici, živote su izgubila dva civila – Jana Tučev i  Borivoje Spasojević.

Selo Svinjare, sedam kilometra od Kosovske Mitrovice sa 127 srpskih domaćinstava, bilo je u potpunom albanskom okruženju. Martovska dešavanja bila su samo kulminacija nasilja koje se nad tamošnjim stanovništvom kontinuirano sprovodilo od 1999. godine, kaže jedan od predstavnika sela Svinjare Milorad Radivojević. Priča da je u tih pet godina, bilo  provokacija, zastrašivanja ali i ekonomskih problema. Ako bi se neko od seljaka osmelio da ode u svoju njivu, a sve su one bile izvan seoske matice, bio bi napadnut. Ukradeno je oko 300  krava, više traktora i poljoprvrednih mašina. Seoska ekonomija je zamrla, a stanovništvo živelo u neprestanom strahu. Okolna srpska sela Pantina, Bukoš Vrdnica i ostala sela levo od reke Sitnice, u potpunosti su iseljena još 1999. godine.

Od 580 Srba, koliko ih je bilo u Svinjaru, 19. marta u selu nije ostao nijedan. Te noći 18. marta, kada se selo našlo na meti napadača, svi stanovnici su evakuisani u obližnju Kforovu bazu Belveder. Odatle su, priča Milorad, posmatrali njihovo lepo selo, kako nestaje u plamenu.

Priča o Svinjaru. počinje tri, četiri dana, seća se naš sagovornik. U to vreme, od centralnog Kosova do Mitrovice, moglo se jedino vozom, koji je pod zaštitom Kfora, saobraćao na relaciji Zvečan – Kosovo Polje. Od 1999. taj voz, bio je jedina živa spona Srba rasejanih u malim sredinama širom Kosova, sa gotovo potpuno etnički čistim severom. Par dana pred Mrtovski pogrom, voz stiže u Zvečan, ali povratna linija se obustavlja. Mnogi Srbi ostaju na severu, onemogućeni da se vrate kućama.

„Od tih 580 ljudi, tog dana, 18. marta kada je selo napadnuto, u selu je bila jedna trećina – tačno 124 ljudi je tu bilo, sa sve decom. Ostali su bili u Zvečanu ili Mitrovici. To je bio jedini način da kupe nešto, tu su radili, lečili se…Albanci su sve to znali. Ono što je još čudno je da smo mi ranije dobijali stalno uveravanja u ubeđivanja od francuskog Kfora da će oni da zaštite Sre u vezi bilo čega. Međutim, tog dana oni nisu učinili ništa da zaštite selo. Ljude jesu, ali selo ne. Ljudi su se okupili na početku sela. Oni su ih „potrpali“ da tako kaem u kamione i odvezli u bazu Belveder, kilometar i po od sela i tu ih sve smestili“ priča Radivojević i napominje da je u Svinjaru bio goloruki nenaoružan narod. I ako je nekome ostalo neko oružje iz rata, ono je u mesecima koji su prethodili pogromu, konfiskovano u mnogim racijama koje je po kućama sprovodio Kfor.

Napad na Svninjare počeo je 18. marta oko tri popodne i to iz četiri pravca – sa severa  iz Mitrovice, sa juga iz Vučitrna, sa istoka iz pravca Drenice tj. Peći i iz Kičića sa zapada, piše Radio Mitrovica Sever.

“Odmah su počeli da pale. Imali su verovatno Molotovljeve koktele.Onda je zavladala panika, Nisu imali čime da se brane. Zvali su me, ali ja nisam imao čime da odem. Sa Kforom nisam mogao da uspostavim kontakt, a da krenem peške ili autom, morao bih da prođem sedam, osam kilometara puta sve kroz albanski deo… Našli bi me ili u Ibru ili u Sitnici. Taj luksuz sebi nisam mogao da dopustim, da sam odem pred streljački vod” priseća se Milorad.

Pošto su noć proveli u Belvederu, gledajući odozgo kao na dlanu svoje kuće u plamenu, Srbi iz Svinjara su sutradan prebačeni za Zvečan i Mitrovicu. Sami su to hteli, kaže Milorad. Namera Kfora je bila da ih prebace u Novo Selo.

Nakon sastanka sa predstavnicima Kfora i međunarodne policije, Srbi su insistirali da se selo, iako razoreno zaštiti kako imanja ne bi dalje trpela devastiranje. Već drugog dana nakon razaranja i evakuacije stanovništva, Milorad sa nekolicinom meštana, u pratnji Kfora odlazi u selo…. Prizor koji zatiču je bio čist horor.

“I onda smo otišli u selo… Šta smo mogli da vidimo? Sve popaljeno.. To je bilo dan, dva nakon toga. U svakom dvorištu pobijeni psi, pobijene svinje… I na putu smo ih nalazili… Sve što su mogli da ubiju, što se kretalo – ubili su…Za svinju mogu da razumem. Oni imaju averziju prema svinjskom mesu, ali zašto psa?”

Visokom zvaničniku UN-a Sorenu Jesenu Petersenu upućeno je 14 pisama. Ona su rezultirala izuzetno brzim početkom obnove kuća. Već te godine, obnovljene su kuće, a sledeće i pomoćni objekti. Prvi povratnici, njih 71, nastanjuju se između aprila i juna 2005. godine u kontejnerima pored obnovljenih, ali ne i potpuno useljivih kuća.Situacija se uprkos garancijama Kfora i Unmika da će biti bezbedni, nimalo ne popravlja. Praksa pljačkanja i zastrašivanja se nastavlja nesmanjenim intenzitetom. Ubrzo, povratnici shvataju da im tu života nema i još jednom, oktobra 2005. ovaj put dugoročno, napuštaju Svinjare.

Te  2004. i 2005. obnovljeno je 145 kuća u Svinjaru. Danas su sve ponovo devastirane i gotovo potpuno uništene. Takođe, 127 spomenika na lokalnom svinjaračkom groblju je oskrnavljeno.

Skoro da nije bilo srpske sredine na Kosovu koja se nije našla na udaru razjarenih masa. Napadi su se desili u Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem selu, Čaglavici. Procenjuje se da je više od 50.000 Albanaca učestvovalo u pogromu 17. marta.

Više hiljada Albanaca, prema pojedinim navodima njih čak 12.000, napalo je Srbe u Čaglavici, južnom predgrađu Prištine, negde posle 13 časova. Snajperom je u tom mestu ranjeno deset osoba srpske nacionalnosti. Srpske kuće su paljene. Pripadnici Kfora iz Švedske, Norveške i Finske, koji su držali taj sektor, intervenisali su protiv nasilnika. Imali su pritom 16 povređenih.

Tokom popodneva pripadnici Kfora i Unmika, evakuisali su Srbe iz Čaglavice i drugih sela u tom pojasu.

Paralelno, napadnuti su Srbi preostali u Prištini, u naselju “Ju program”. Stanovi su blokirani, prizemlje zapaljeno, na Srbe je pucano, napadani su hladnim oružjem. Pripadnici Kfora, uglavnom irska formacija, nakon višečasovne intervencije, evakuisali su tamošnje Srbe. Huligani su se potom usmerili na lokalnu crkvu Hrista Spasa, koju su demolirali i zapalili.

U Lipljanu su ubijene četiri osobe srpske nacionalnosti. Kuće Srba su masovno paljene. Napadnuti su i oni koji su pokušali da se sklone u lokalnu crkvu. i u toj varoši pripadnici Kfora nastojali su da evakuišu Srbe.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI