KADA BUDEMO IMALI LjUBAVI, BIĆE I MIRA I DOBRE VOLjE SVUDA I NA SVAKOM MESTU Božićni intervju mitropolita bačkog dr Irineja za Alo!
Mitropolit bački dr Irinej je neko čija se svaka reč daleko čuje. U ovom božićnom intervjuu za Alo! izgovorio je one koje će se ne samo čuti već će se o njima zasigurno i duboko razmišljati.
- Kao Episkop Crkve Hristove, to jest kao onaj koji u svojoj ličnosti i celokupnom delanju ima dužnost da projavljuje njen život i njeno učenje, ne bih imao neku posebnu ili novu poruku povodom praznika Rođenja Hristovog do onu koju su anđeli u ushićenju uputili zbunjenim pastirima pokraj vitlejemske pećine, u noći kada je Sunce Pravde, Hristos Gospod, došao u svet i postao čovek. Ta anđelska poruka, koju sveta Crkva već dve hiljade godina ponavlja svim hrišćanskim naraštajima i svim ljudima, glasi: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” (Luk. 2, 14). U ovih nekoliko reči nalazi se objašnjenje smisla praznika koji proslavljamo, odnosno cilja Hristovog Ovaploćenja i dolaska među nas – Hristos dolazi u svet da nas podseti da je Bog naš Tvorac i Spasitelj i da Njemu najpre dolikuje slava i pohvala. A najveća slava i najlepša pohvala Bogu jesu mir i dobra volja među Njegovom decom, među nama ljudima! Upravo je to Hristos doneo među nas, grehom razdeljene ljude, i samo to i traži od čoveka – da voli Boga i bližnjega svoga! Ova zapovest se svakoga dana stavlja pred nas, a posebno na sveradosni hrišćanski praznik Božić. Najvažnija poruka Crkve na ovaj veliki dan jeste, dakle, poruka da imamo ljubavi prema svemu što nam je Bog u svojoj dobroti darovao, a najpre prema Njemu i svim našim bližnjima. A kada budemo imali ljubavi, biće i mira i dobre volje svuda i na svakom mestu – u porodici, u školi, na fakultetima, na poslu, u saobraćaju, jednom rečju – u celom našem društvu. Blagosloveni trud i podvig svakoga čoveka na očuvanju i pospešivanju mira i dobre volje, u današnjim sve nemirnijim vremenima i sve zlovoljnijim srcima jeste najlepši i najispravniji način da se proslavi praznik Roždestva Hristovog i da se, na svetom bogosluženju i u životu, pokaže zahvalnost Onome koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja postao čovek.
Godina za nama ostaće upamćena po tragediji u Novom Sadu. Nakon tog događaja vi ste rekli da ta strašna nesreća treba da bude tužan, ali važan povod za sve da promene stav prema životu i svojim dužnostima. Kako treba da se postavimo?
SPC
- Sveštena istorija Crkve, istorija celoga sveta i lično iskustvo svakog od nas kazuju nam da je život jednoga društva ili pojedinca sačinjen od neprestanih promena. U tom smislu, mnogo je dana u kojima nam se čini da smo najbolji prijatelji sreće, ali i onih u kojima, poput Njegoša, mislimo da se nad nama „nebo zatvorilo” i da nam se život „u ad pretvorio”. Međutim, ništa od toga ne biva bez Boga, a sve što biva tu je da bismo iz toga izvukli pouku, da bismo ispravili ono što je pogrešno u našem životu, da bismo se okrenuli Bogu. Jedan od takvih teških i tragičnih dana bio je i kobni 1. novembar, kada je usled pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici na licu mesta poginulo četrnaestoro ljudi - među njima i dvoje nevine dece - a posle njih je preminula još jedna osoba koja nije uspela da se izbori sa teškim povredama. Ova tragedija je duboko potresla naš narod, a posebno sve Novosađane. Kao izraz saosećanja sa žrtvama i njihovim porodicama, širom Srbije se, na razne načine, odaje pošta žrtvama, uz jednoglasan zahtev da se ovakvi teški propusti u građevinskoj proceduri nikada više ne smeju desiti. Naša Crkva je, uvek verna svojoj bogočovečanskoj prirodi i čovekoljubivoj misiji, uzela učešća u bolu onih kojima je ova tragedija zadala veliki udarac i pružila im je duhovnu utehu. Pre svega mislim na zaupokojene Liturgije, svakodnevne molitve, parastose i pomene koji se u našim hramovima služe za pokoj duša nastradalih, kao i na usrdne molitve za ozdravljenje povređenih i na duhovnu snagu u trpljenju porodicama koje su izgubile svoje najmilije. Svi ovi izrazi saosećanja i zahtevi da neposredni vinovnici tragedije iziđu pred lice pravde ulivaju nadu jer pokazuju da u našem narodu itekako ima čovekoljublja i želje za pravednijim društvom. Ipak, ne smemo dopustiti da nam gnev zaslepi oči niti da novosadska tragedija bude upotrebljena kao sredstvo za postizanje partikularnih ciljeva. Novosadska tragedija i svi njoj slični događaji sadrže dublju poruku i upućuju nam mnogo obuhvatniji poziv: naš život je dragoceni dar Božji i velika svetinja, duhovna kapija za ulazak u život večni, i stoga smo pozvani na neprekidnu budnost i odgovornost, bez grehovnog i smrtonosnog luksuza da živimo samo za sebe, ravnodušni prema bližnjima. Ljudski vek je kratak i nestalan, a smrt, taj iskonski neprijatelj čovekov, neprestano vreba svakoga od nas. Zbog toga, valja nam se truditi da svaki dan i svaki čas svoga života proživljavamo kao da nam je poslednji, ali ne u izvitoperenom, komformističkom i egoističnom smislu već u onom najispravnijem, jevanđelskom razumevanju da je svaki dan vreme spasenja i poprište na kojem se zadobija Carstvo Hristovo. A to Carstvo, kao vrhunac svih naših želja i ispunjenje svih naših nada, zadobija se pravilnim odnosom prema ovome životu i svemu onome što nam je Bog u njemu darovao. Drugim rečima, svest o tome da smo samo gosti i prolaznici na ovoj zemlji i upravitelji Božjim dobrima, svako prema znanju i položaju koji mu je Bog dao, neprestano će nas podsticati da svoje dužnosti i poslušanja obavljamo krajnje odgovorno, savesno i revnosno, kao da Samome Gospodu delamo. U tom smislu, nadam se da će nam novosadska tragedija biti otrežnjenje i svenarodno pokajanje, a to znači – duhovni preobražaj, pozitivna prekretnica u našim životima.
- Naša Crkva uči da je čovek psihofizičko biće, odnosno da je stvoren kao jedinstvo duše i tela. Kao što naše telo potrebuje fizičku hranu da bi moglo normalno da funkcioniše i živi, isto tako i duša potrebuje svoju hranu. Ovu istinu poznavale su skoro sve religije minulih vremena i svaka je pokušavala da na svoj način zadovolji potrebe duše čovekove. Za nas hrišćane jedina prava hrana duše jeste blagodat Božja koja nam se daruje kroz svete Tajne i svete vrline u Njegovoj Crkvi. Oni koji žive istinskim i aktivnim crkvenim, odnosno liturgijskim životom, koji redovno primaju u sebe jevanđelsku nauku i najsvetiju tajnu Tela i Krvi Hristove, pružaju svojoj duši zdravlje i krepost, a celome svome biću i svojoj ličnosti ravnotežu u kojoj i telo i duša sarađuju i zajedno rastu u Hristu. Dubinu svesti o ovoj istini, nažalost, izgubili su u današnjem vremenu površnog, brzog i jeftinog života mnogi ljudi. Takvi, iako ne znajući, osećaju u sebi ogromnu prazninu i duhovnu glad, pa, sledstveno, imaju potrebu da ih na neki način zadovolje. Upravo ovde se nalazi uzrok promašaja i koren zablude prema kojoj će posedovanje materijalnih dobara, a u mnogo slučajeva i prekomernog bogatstva, utoliti glad njihovih duša i doneti im sreću. Razume se, zadovoljstvo koje u sebi gaji strastveni poklonik potrošačke kulture, jeste kratkog daha i vrlo brzo se javlja potreba za nekim novim imetkom. Na putu ostvarenja tih želja često se nalaze naši bližnji, oni koji bi trebalo, posle Boga, da nam budu najveće bogatstvo u ovome svetu, budući da smo svi deca jednog istog Oca Nebeskog. Nažalost, ta se činjenica svesno previđa, a čitavi pisani i nepisani zakoni, kako u našem društvu tako i u celom svetu, omogućuju nebivalu raslojenost i socijalnu nejednakost. Ovakvo stanje, koje za posledicu ima mali broj prebogatih pojedinaca i ogromnu većinu onih koji žive u više nego skromnim uslovima, prisutno je ne od juče, ali je, sasvim očigledno, u poslednje vreme kulminiralo. Uzroci svega toga mogli bi se tražiti u politici, društvenom poretku, ekonomiji... Međutim, kada je reč o dubljoj, duhovnoj pozadini ove pojave, tu je reč o posrnuću ljudi, o gubljenju crkvenog etosa među hrišćanima, odnosno u odstupanju od jevanđelske nauke Hristove, koja, između ostalog, propoveda i socijalnu pravdu i bratstvo među ljudima.
A šta je rešenje?
- Rešenje ove situacije, kao i svake druge, svakako postoji, a ono se nalazi upravo u vraćanju jevanđelskih vrednosti ili bar elementarnih duhovnih načela u zakonodavstvo, u prosvetu, u medije... - u celokupni narodni život. To nije utopija, ali jeste ogroman podvig kad imamo u vidu dubinu duhovne provalije u kojoj se nalazimo. Bog će pomoći ako bude imao kome, govorio je blaženopočivši patrijarh Pavle.
„Ako zaboravimo Kosovo, sami ćemo biti zaboravljeni”, rečenica je koju ste nedavno izgovorili. Crkva ne zaboravlja nijednog momenta, a Srbi? Da li su u moru svojih problema danas svesni koliko je Kosovo svetinja ili im postaje svejedno?
- I danas, kao i u vremenu kada je izgovorena, ostaje jednako živa i snažna reč blaženopočivšeg patrijarha Pavla, koji je proročki rekao da će Kosovo u 21. veku biti mera i provera svakoga od nas. Nije tu patrijarh mislio samo na Kosovo kao geopolitički pojam, kao na deo naše državne teritorije. Ove njegove reči imaju mnogo dublje značenje, jer je za njega, kao i za Srpsku Crkvu uvek i svuda, a to znači i za sva njena čeda, Kosovo bilo i ostalo više pitanje metafizike, odnosno pitanje našeg najdubljeg duhovnog, a sa njim i nacionalnog identiteta. U Kosovskom Zavetu, koji nije ništa drugo nego srpska narodna interpretacija Hristovog Jevanđelja, a koja glasi: „Zemaljsko je za malena Carstvo, a Nebesko uvek i doveka”, nalazi se lozinka i ključ za razumevanje nas samih, naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U tom smislu sam i izrekao reči koje ste pomenuli, jer ukoliko izgubimo taj ključ, odnosno kosovsku etiku prognamo iz naših života i međusobnih odnosa, izgubićemo zaista svaku vrednost, čak i pred neprijateljima, i istorija će nas vrlo brzo zaboraviti. Iako se naš narod, ne samo na prostoru naše južne pokrajine, nego i u gotovo svim krajevima u kojima prebiva, nalazi u teškim i složenim okolnostima, obremenjen teretom raznih iskušenja i kriza, duhovnih i materijalnih, ja čvrsto verujem da on u dubinama svoje saborne duše i svesti oseća i prepoznaje dragocenost i egzistencijalni značaj Kosova i Metohije i Kosovskog Zaveta za budućnost i opstanak srpskog roda. Na našem pokoljenju je, međutim, odgovornost i obaveza da tu iskru Kosovskog Zaveta čuva, razgoreva i predaje budućim naraštajima.
A kako to učiniti?
- To ćemo najbolje učiniti istrajnim trudom svako prema svojoj moći i položaju - da budemo dobri kao roditelji i deca, kao učitelji i učenici, kao sveštenici i vernici, kao radnici i poslodavci, kao državnici i javni delatnici. Kada tako budemo radili, to jest kada se životom i delima svi vratimo Kosovu, onome što nas ono uči, tada će se i Kosovo vratiti nama. Molitvama Svetoga Save, Svetoga kneza Lazara i svih svetih koji proslaviše Boga i koje On proslavi na mučeničkoj kosovsko-metohijskoj zemlji, neka bi tako bilo!
SPC
U svetu bukte ratovi, pominje se i nuklearni. Ljudi osećaju strah. Kako vi to doživljavate?
- Nažalost, ratovi nisu nikakva novȉna u ovome svetu. Otkako je pala prva bratska krv, a tu mislim na događaj kada je Kain ubio Avelja, pa sve do danas, gotovo da nema dana da se negde u svetu ne ratuje i da se ne ustaje na svetinju života. Rat nije Božji izum, kao ni bilo kakvo drugo zlo, već je to plod grehom izopačene volje i pale prirode čovekove. Čitamo u Svetom Pismu Novoga Zaveta: „Otkuda ratovi i borbe među vama? Ne otuda li, od sladostrašća vaših koja se bore u vašim udima? Želite i nemate, ubijate i zavidite, i ne možete da dobijete; borite se i vojujete, i nemate jer ne ištete. Ištete i ne primate jer pogrešno ištete, da na uživanja svoja trošite” (Jak. 4, 1 – 3). Drugim rečima, uzrok ratu, kao i svakom drugom zlu, jeste odvajanje od Boga – kao jedinog Izvora dobra, lepote, istine i pravde – i, sledstveno, priklanjanje nečastivome „čovekoubici od iskoni” (Jov. 8, 44). Razume se, nije svaki rat isti: ima i onih ratova koji se iz nužde pokreću jer se mora braniti svoj narod, svoja zemlja, svoje svetinje. Tu nam je zapovest i Gospod dao rekavši da nema veće ljubavi od te da čovek život položi za bližnjega svoga (sr. Jov. 15, 13). Danas su ratna tehnika i tehnologija razvijeni do neslućenih granica. Ali se isto tako oseća i velika napetost na geopolitičkom planu. Ove činjenice su dovoljne da izazovu strah kod svakog ispravnomislećeg čoveka i zabrinutost za dalji razvoj događajâ. Tu je ratni požar koji već dugo gori na prostoru Ukrajine i Rusije, kao i u Palestini, Siriji i drugde, i odnosi velike žrtve. Najtragičnije u ovim, kao i u svim ratovima čovečanstva, jeste to što u njima stradaju nevini, običan narod, a u njemu i mnogo dece. To je tuga i zločin koji vapije na nebo. Sa druge strane, organizatori i sponzori ratova sa bezbednih pozicija ubiraju plodove ratne nesreće, pretvarajući je u kapital ili u nekakve „geopolitičke” uspehe. Međunarodna zajednica bi već jednom trebalo da prestane sa svojim licemerjem i da se iskreno zauzme za prekid svih sukoba.
A šta mi da radimo?
- Mi kao narod koji nema neku značajniju ulogu u rešavanju globalnih sukoba ipak ne treba da se sedimo skrštenih ruku. Svesni svih muka i stradanja koje rat nosi jer smo ih doživljavali kroz ceo minuli vek, treba najpre da molitvom, iskrenom i bratskom, izmolimo u Boga mir, utehu i urazumljenje zaraćenih strana. Isto tako, treba da se trudimo da, koliko do nas stoji (sr. Rimlj. 12, 18), širimo mir u svom okruženju, od svog najužeg susedstva, u mestu u kom živimo, do mira u širem području, koje je takođe mnogo puta iskusilo gorčinu ratnih dešavanja, i u svetu uopšte.
Sa tom porukom i sa tom željom – da mir i dobra volja preovladaju u srcima svih ljudi, u celome svetu – želim Vama i svim Vašim čitaocima srećan, čestit i Bogom blagosloven praznik Roždestva Hristovog, uz drevni pozdrav nade i ljubavi:
Mir Božji - Hristos se rodi!
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)