VEČNA HRVATSKA MRŽNJA I NOVI ZLOČINAČKI PLANOVI PREMA SRBIJI Kolumna Dragutina Matanovića

U nastavku vam prenosimo kolumnu Dragutina Matanovića:

- U cilju realizacije svojih namera „lijepa njihova“ angažovala je svoju tajnu službu za finansijsku i logističku podršku antisrbima u Srbiji. Ustaškom Zagrebu prihvatljiva je samo Srbija koja će da stane i da više ekonomski ne napreduje. Srbija podeljena i predvođena političarima koji bi je ponovo vratili u ekonomski i nacionalni sunovrat kao 2000. godine.

Zato su neki hrvatski studenti 27. decembra ujutru navodno došli kao turisti u Srbiju, a kasno uveče ušli u zgradu Elektrotehničkog fakulteta. Pokazujući time da ili rade za nju, ili su operativci hrvatske tajne službe SOA na specijalnom zadatku rušenja Vučića i Srbije. Hrvatski poglavnik Plenković je to sarkastično prokomentarisao rečima: „Što vam je, kakva SOA, kakvi studenti? Ljudi su tamo išli na nekakav skup suradnje dva fakulteta. Smijurija”.

Da li je za Plenkovića smejurija i kada je krajiški Srbin Nemanja Berić uhapšen na graničnom prelazu Bajakovo zbog toga što je pevao krajiške pesme i osuđen u Šibeniku na, kako kažu, „skandaloznih“ 15 dana zatvora? Da li je za Plenkovića smejurija i kada su hrvatski fudbaleri slaveći bronzu na Svetskom prvenstvu u Kataru uzvikivali ustaški pozdrav „za dom spremni“? Ili je smejurija kada šef hrvatske diplomatije Grlić Radman, čiji je deda ustupao svoj kamion hrvatskim ustašama da voze na streljanje ugledne Srbe iz Čipuljića, kaže da je ustaško „za dom spremni“ zabranjeno, osim u određenim prilikama koje su „vezane za HOS i branitelje“. 

Prisetimo se vremena kada je pre stotinak godina srpska politička elita odlučila da živi zajedno sa hrvatskim „susjedima“, uvek spremnim da upotrebe srbosjek.

Prvog decembra 1918, u Krsmanovićevoj kući na Terazijama svečano je proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao nosilac ove borbe, zbog čega je nazivana „Pijemontom“ i „Slobodijom“, Srbija je, nakon vlastite teritorije, oslobodila celokupan srpski etnički prostor, a potom i oblasti u kojima su, vekovima ponizni u neslobodi, živeli Hrvati i Slovenci. U strahu od italijanskog imperijalizma koji je pretendovao na čitavu današnju Sloveniju i najveći deo jadranske obale, hrvatsko i slovenačko stanovništvo dočekivalo je srpsku vojsku sa cvećem i ćiriličnim parolama, dok su njihovi politički predstavnici pohitali u Beograd kako bi svoje narode preveli na pobedničku stranu, iako su do samog kraja bili privrženi tiranskoj Austro-Ugarskoj.
Jugoslavija je bila stvorena kao država pomirenja. Međutim, srpske političke elite vrlo brzo su uvidele koga su to oslobodile. Tačna su bila upozorenja iz Rusije srpskim zvaničnicima da će Srbi ujedinjenjem sa Hrvatima ugroziti svoje biće, na isti način kao što su to učinili Rusi pripajanjem katoličke Poljske.

Hrvatske provokacije i incidenti počeli su čim je prošla opasnost od Italijana. Oslobodioci su preko noći proglašeni za okupatore, na šta je najviše uticao vođa Hrvatske seljačke republikanske stranke Stjepan Radić. Zahvaljujući njegovom delovanju, Hrvati su postali faktor nestabilnosti i glavni kočničar napretka nove države. U tome su im se pridružili komunisti, VMRO i države nezadovoljne Versajskim mirovnim ugovorom. Srpske političke elite bile su razjedinjene i stranački suprotstavljene, dok su u svom delovanju, kako je primetio Slobodan Jovanović, više vodili računa o interesima zajedničke države nego sopstvenog naroda.

Hrvatski politički prvaci su bili nezadovoljni i kada je 1939. stvorena Banovina Hrvatska, iako je ta tvorevina imala široka ovlašćenja i ogromnu teritoriju. Logično, na početku Drugog svetskog rata, Hrvati su sa oduševljenjem dočekali nemačke okupatore, stvarajaći NDH i čineći nezamisliv genocid nad srpskim pravoslavnim narodom.

Iako su bili najverniji Hitlerovi saveznici do samog kraja rata, Hrvati su se ponovo našli na strani pobednika zahvaljujući komunistima. Antifašizam srpskog naroda dovodi na vlast komuniste koji obnavljaju Jugoslaviju kao zemlju „bratstva i jedinstva“, omogućivši da svi narodi profitiraju i napreduju na štetu i račun Srba. Za genocid i odanost Hitleru Hrvati nisu snosili nikakve posledice. Štaviše dobili su Istru, Dalmaciju sa Dubrovnikom, kao i Slavoniju. Samo nekoliko decenija kasnije ove teritorije su potpuno očistili od Srba. Istu ulogu u ratu imali su i muslimani, pa su i oni 1971. nagrađeni i priznati kao zasebna nacija i tako im je obezbeđena hegemonija u Bosni i Hercegovini. Slovencima je dat deo Istre, a Makedoncima status nacije i crkva. A pobednička Srbija je podeljena na pokrajine koje su po svim kriterijumima bile neutemeljene. Na Kosovu je zabranjen povratak srpskih izbeglica i obustavljeno je kažnjavanje albanskih kolaboracionista. Dolazi i do snažnog rasrbljavanja Crne Gore. 

Kada je došlo do ujedinjenja Nemačke, Helmut Kol je poslao jasnu poruku Milanu Kučanu i Franji Tuđmanu da je došlo vreme za obračun sa Srbima. Da bi Nemačka ponovo zagospodarila Balkanom, Jugoslavija je morala biti uništena. Hrvatska danas, uz pomoć svojih zapadnih gospodara, pokušava da sruši Vučića. Znaju oni da rušenjem Vučića ruše Srbiju. Nažalost, ona manjina koja se okuplja na protestima u srpskim gradovima to nikako da shvati.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbiju nikome nećemo dati, sačuvaćemo je i odbraniti“ - zaključuje Matanović u svojoj kolumni.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI