JAVIO SE RADOVAN IZ HAGA Karadžić otkrio ko je odgovoran za krvavi raspad Jugoslavije

Karadžić u autorskom tekstu za "Večernje novosti" ističe da ni Holokaust, ni srbocid ne bi bili ostvarivi bez prethodne demonizacije kolektiviteta.

Autorski tekst Radovana Karadžića prenosimo u celini:

Teško je biti Srbin...(Uzrečica Srbina iz Sarajeva: "Sve je lako, samo tri stvari su teške: teško je biti Srbin, biti pošten, i ne piti rakije!").

Nije sasvim jasno da li je moralo doći do rata, kao i na kome leži najveća odgovornost za tu krizu. Da li je taj rat bio potreban lokalnim snagama, ili je bio presudan interes velikih sila?

Danas već možemo govoriti da presudan uticaj na naša stradanja imaju "domaće snage", a da se strani faktor time koristi koliko god može. Najnoviji događaji potvrđuju da je u korenu naših zala - manipulisanje identitetima. Neslaganje između Hrvata i Srba ne potiče ni od Karađorđevića, ni od Miloševića, a starije je i od Ante Starčevića, kad su Hrvati mislili da ih Srbi sprečavaju da dobiju status u Ka-und-Ka kakav je izborila Ugarska.

Srbi i Krajina nisu bili u Hrvatskoj, već direktno u Austrougarskoj, od koje su dobili status i privilegije, i bili dužni lojalnost Carstvu. Kad Nikola Tesla u životopisu napiše da je rođen u Austrougarskoj, on je vrlo tačan i precizan. Ni Ivanu Mažuraniću banu, i velikom pesniku, nije uspelo da Srpsku Krajinu uključi u hrvatske teritorije.

Ali i pre toga, seme je posejano na verskoj osnovi, katoličkim prozelitizmom, unijaćenjem srpskog stanovništva i prisvajanjem ogromnog broja Srba katolika, sada kao Hrvata. Sećamo se Matavuljevog Pilipende. Dirljivo je videti kako se muslimani, katolici i pravoslavci našeg porekla u Skadru identifikuju sa Srpstvom, i bratski slažu.

PROŠIRENI IDENTITETI

Identitet je samoniklo stablo sa dubokim i snažnim korenima, i može se negovati, ali ne i nasilno menjati bez posledica. Pravo na identitet, ili neidentitet mora biti sveto i neupitno. Nedavno je jedan poznati pevač postavio otrežnjujuće pitanje: "Mogu li da budem građanin i ništa više?" Vrhunski status još od starog Rima. Bilo kakva intervencija u identitet je nasilje nad prirodom stvari, i samo je korak do nasilja nad ljudima.

EPA/ PETER DEJONG

 

"Igre sa identitetom" zaslužuju poseban i opširan osvrt, a za ove potrebe treba reći da konverzija nikad ne uspeva potpuno, i da se među konvertitima rađaju i neguju užasna neprijateljstva prema matičnom identitetu i entitetu. Crna Gora je na Berlinskom kongresu bila četvorostruko uvećana. Susedni srpski krajevi su se rado priključili maloj Crnoj Gori, jer je ona bila srpskija i od same Srbije. "Kolo" u "Gorskom vijencu" peva o toj prvotnoj Crnoj Gori: Što uteče ispod sablje turske/ što na pravu vjeru ne pohuli/ što se ne hoće u lance vezati/ to se zbježa u ove planine/ da ginemo i krv prolivamo/ da junački amanet čuvamo/ divno ime i svetu svobodu/."

Toliko od NJegoša, i toliko od naroda. Ko će danas naterati Vasojeviće, koji su u stvari, kao i cela Crna Gora, pribežište Nemanjićke gospode, da više nisu Srbi? Ko Kuče, Moraču, ko ceo sever Crne Gore, Sinjavinu, Jezera, Drobnjake, Pivu, Banjane, srpsku Zetu, celu Staru Hercegovinu, pa Paštroviće i Bokelje - da privoli, ili da prisili da odseku svoju više nego hiljadugodišnju živu vezu sa celinom Srpstva, kome su njihovi preci dali zlatni doprinos? Kako "kućiće i odžakoviće" navesti da izdaju svoje pretke i pređu u skorojeviće, da ne kažem "nikogoviće"? I zašto? Kome je to potrebno? Takav "isključivi" (ili-ili) identitet moguć je samo u biljnom i životinjskom svetu, a u ljudskom rodu samo među rasama. Teško je zamisliti čistog belca kao crnca, ili čistog crnca kao belca. Ali u svemu drugom, za ljude važi "inkluzivni", prošireni identitet. Svi znamo mnoge Srbe iz Amerike, koji su i odlični Srbi i Amerikanci. Živeo sam ponosan što sam i Srbin i Crnogorac, i neću da se odreknem nijednog od to dvoje, kao ni od Republike Srpske. O psihološkim ponorima i dramama renegata i konvertita, iz kojeg izrasta pravo neprijateljstvo, važno za našu temu - drugi put. Međutim, to je preduslov za mešanje stranih sila, bez kojih ne bi bilo naših lokalnih ratova.

Poznato je koliko dugo traju napetosti, pa i neprijateljstva, najtragičnija po Srbe, a zatim i po muslimane i Hrvate, kao najbliže rođake, sve od trenutka stvaranja zajedničke države 1918. Dalmatinski Jugoslovenski odbor je ucenio isti takav odbor u Zagrebu da će, ako se svi ne ujedine sa Srbijom, oni ujediniti Dalmaciju, i tako je sačuvati za slovenski svet ovde. Dakle, ujedinjenje nije bilo iskreno, već je bilo za nuždu, da Hrvatska pređe iz tabora poraženih u tabor pobednika. U Dalmaciji je zadržan taj entuzijazam i poštovanje za Srbiju i dinastiju Karađorđevića, dok su u ostatku Hrvatske odmah obnovljena stara antisrpska osećanja i dešavanja, ponekad i pod maskom akcija Kominterne, što je destabilizovalo zemlju, dovelo do "novih ustava", diktature i propasti, što je rezultiralo formiranjem NDH i "srbocidom". Tako su hrvatski secesionisti ostvarili prvo banovinu, pa NDH, i konačno republiku, na kraju nezavisnu, na teritorijama koje su pripadale Austrougarskoj. U međuvremenu se desio genocid, koji ostaje glavna karakteristika tog poduhvata zvanog "nezavisnost". Kralj Aleksandar I i Tito, podjednako su, u dva maha, sačuvali Hrvatsku od sudbine poražene strane u ratu, a sada ni jedan, ni drugi "spasilac" i dobročinitelj nisu dobrodošli u Hrvatskoj. Samo nekoliko mlađih hrvatskih istoričara sa moralnim i profesionalnim integritetom govore o tome kako jeste. Neka nas Bog sačuva od novih evropskih nacionalizama, inače će naša "zapadna braća" ponovo trebati srpsku pomoć protiv nove "germanizacije" ili drugih "izacija".

KRIVCI I KRIVICE

Jasno je da jugoslovenske republike nisu imale nikakvo legalno ili ustavno pravo na jednostrane secesije, i o tome se slažu i međunarodni pravni i politički autoriteti, ali to je nekako postalo nevažno, i nepravo je dobilo prednost nad pravom. Iako je ostao utisak da je Amerika vodila u ratno razbijanje Jugoslavije, nekoliko nespornih autoriteta uključenih u zbivanja odgovornost je pripisalo Nemačkoj. O tome, ali i o odgovornosti drugih u Evropskoj zajednici, Sjedinjenim državama i Ujedinjenim nacijama, govorili su: lord Karington, Lorens Iglberger, DŽejms Bizet (kanadski ambasador u SFRJ) Kolin Pauel, A. Solženjicin, Ralf Hartman (nemački ambasador u SFRJ) Peres de Kueljar, generalni sekretar UN, DŽejms Bejker, Sajrus Vens, Lord D. Oven, Voren Kristofer (to jest, nekoliko državnih sekretara SAD), Rodžer Koen i A. M. Rozental iz "Njujork tajmsa", francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima, holandski premijer Rud Lubers, Henri Kisindžer, turski ekspert i ambasador Alev Kilic, čak i sudija Antonio Kaseze, i drugi. Nemačka je posebno istaknuta kao odgovorna od strane američkih visokih zvaničnika, a Sajrus Vens je u više navrata javno govorio da je ovo u Jugoslaviji "Genšerov rat" (ministar spoljnih poslova Nemačke), a da Nemačka nije uložila ni najmanji napor da to opovrgne. Sva ta stanovišta su nedvosmislena i dobro potkrepljena dokazima. To je užasan zločin protiv mira, a dodatni zločin je iskrivljivanje pravnih i istorijskih činjenica. Kako je onda moguće suditi drugima koji su bili protiv rata, za ovu katastrofu, kad bi svaki umišljaj podrazumevao zalaganje i potrebu za ratom. A dobro je poznato da su Srbi bili protiv rata "po svaku cenu", kako je Vens izvestio Genšera 8. marta 1992.

Još jedan zločin je tvrdnja da je postojao neki zločinački poduhvat kod onih koji su sve učinili da ne bude rata, to jest kod Srba! Obe te potrebe, za ratom i za zločinačkim poduhvatom, postojale su kod nekih velikih sila, a srpska strana je učinila sve da rata ne bude. I sam Izetbegović nam je, nakon jedne posete Nemačkoj, rekao da je dobio ponudu koja se ne može odbiti, i da mora da traži nezavisnost, što potvrđuje sumnje u ključnu nemačku umešanost. I dalje sam sklon da verujem da Izetbegović ne bi išao na krajnje rešenje, da nije bio pritisnut od svojih ekstremista, a posebno odlučujući su bili uticaji velikih sila. Od Izetbegovića smo prvi put čuli, u maju 91. predlog za podelu Bosne (videti intercepte razgovora Milošević - Karadžić, knjige Zulfikarpašića), a pred svojim ekstremistima je branio tezu da Srbe ne treba uključivati u njihov projekat "jer su Srbi subverzivni". Kad mi je Koljević to potvrdio, upozorio sam Aliju da se to ne bi smelo čuti, jer nakon te uvrede ja bih imao problema da pregovaram sa njim, a on mi je odgovorio da to nije uvreda, već kompliment: mislio je na to da su Srbi neposlušni.

Hrvatska i Srbija su bile na dobrom putu da postignu sporazum, ali su hrvatski eksperti jednoga dana saopštili da napuštaju razgovore, po zahtevu Nemačke. Nekoliko od navedenih autora svedočili su da je "Nemačka progurala priznavanje Hrvatske i Slovenije", a potom i Bosne, te da je "ovo bio Genšerov rat". Ako nije bilo tako, dužnost je Nemačke da to rasvetli, kao i brojne relevantne navode da je "Nemačka progurala priznavanje Hrvatske i Slovenije", te da je "ovo bio Genšerov rat". Onda sam sugerisao predsedniku Miloševiću da sve dogovori prvo sa Slovencima, jer sa njima nije bilo mnogo spornih stvari. Time bi se razgovori sa Hrvatskom rasteretili. Ali, ni Slovenci se nisu usudili da izađu iz kalupa koji je određen u Evropi. Nikako nije lepo što se Nemačka, nakon dva svetska rata vođena protiv Srba i Južnih Slovena, uopšte bavila razaranjem Jugoslavije. Ali, glavna odgovornost leži na srpskim zapadnim saveznicima iz oba svetska rata - zato što su ti saveznici poništili sve rezultate srpskih borbi i žrtvovanja u tim ratovima. Ne zvuči nimalo saveznički, ni prijateljski.

IZNUĐENI POTEZI

* S druge strane, Srbi su i u Bosni i u Jugoslaviji vukli samo "iznuđene poteze", uvek ostavljajući vreme i prostor da druge strane povuku svoje nelegalne odluke. Deveti januar (1992) kao dan osnivanja Republike Srpske, pominje se uz buku i neutemeljena osporavanja. Međutim, to je bio presudan događaj da BiH dobije svoju konferenciju u okviru Londonske konferencije. Evropska zajednica je već 15. januara te godine poklonila punu pažnju tom događaju: Badinter je toga dana objavio da BiH ne može da ide glatko u nezavisnost, jer ona nije kao druge republike, između ostalog i zbog formiranja Republike srpskog naroda u BiH. To je prvo priznanje RS, daleko pre rata, i retka prilika kad su i Srbima priznali "nove realnosti na terenu". Inače su nam u susretima govorili kako mi imamo pravo, "ali situacija na terenu se promenila", ili "postoje nove realnosti na terenu".

U krizi u Bosni evropska zajednica je prihvatila argumente srpske, i delimično hrvatske strane, tj. "hrišćanske većine", da BiH ne može do nezavisnosti glatko, kao neke druge republike, pa je organizovana konferencija (lord Karington i ambasador Kutiljero) koja je brzo postavila osnove za mirnu transformaciju BiH, po meri sva tri konstitutivna naroda. A onda je ambasador SAD Cimerman pokvario već usaglašen sporazum, i ohrabrio SDA i njeno vođstvo da idu na "sve, ili ništa", pri čemu će ih velike zapadne sile čuvati od ovoga "ništa". Šta su mogli da izgube, osim blizu sto hiljada građana BiH sve tri zajednice, mnoštvo materijalnih dobara, i sve izglede na dobrosusedski život nakon rata.U krizi u Bosni evropska zajednica je prihvatila argumente srpske, i delimično hrvatske strane, tj. "hrišćanske većine", da BiH ne može do nezavisnosti glatko, kao neke druge republike, pa je organizovana konferencija (lord Karington i ambasador Kutiljero) koja je brzo postavila osnove za mirnu transformaciju BiH, po meri sva tri konstitutivna naroda. A onda je ambasador SAD Cimerman pokvario već usaglašen sporazum, i ohrabrio SDA i njeno vođstvo da idu na "sve, ili ništa", pri čemu će ih velike zapadne sile čuvati od ovoga "ništa". Šta su mogli da izgube, osim blizu sto hiljada građana BiH sve tri zajednice, mnoštvo materijalnih dobara, i sve izglede na dobrosusedski život nakon rata.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI