Profesor Pravnog fakulteta obesmislio sramnu presudu Ratku Mladiću!

Kolumnu profesora Škulića za "Politiku" prenosimo u celosti:

Haški rezidualni mehanizam potvrdio je prvostepenu presudu generalu Ratku Mladiću, kojom je ratni komandant Vojske Republike Srpske osuđen na kaznu doživotnog zatvora. Predsedavajuća žalbenog veća sudija iz Zambije Priska Matimba Nijambe glasala je suprotno i izdvojila svoje mišljenje, smatrajući da prvostepena presuda obiluje greškama, zbog čega bi trebalo ponoviti prvostepeni postupak.

Pravosnažna presuda je „glas suda”, kojim se definitivno, a samo eventualno i uz mogućnost drugačijeg odlučivanja po vanrednom pravnom leku, rešava predmet krivičnog postupka. Pravosnažna presuda „stvara pravo” u odnosu na konkretno pitanje sudskog odlučivanja. Izdvojenim mišljenjem, kao „glasom sudije”, ne postiže se neki poseban pravni efekat, ali i njime sudija, član veća koji je „ostao u manjini”, postiže značajne efekte. Tako nekada „pere svoju savest”, ili ukazuje na greške i propuste svojih kolega, a najčešće time izražava svoje najdublje uverenje. Nekada su izdvojena mišljenja upečatljivija i pravno utemeljenija od presuda.

EPA Jerry Lampen Pool

U istoriji međunarodnog krivičnog prava značajno mesto zauzimaju, kako neke presude, tako i neka izdvojena mišljenja. Istorijski najpoznatiji primer je izdvojeno mišljenje indijskog sudije Radhabinoda Pala, koji na suđenju u Tokiju nije prihvatio da je Japan bio suštinski agresor u odnosu na države koje su bile u kolonijalnom položaju, tvrdeći da je situacija u Japanu bila bitno drugačija nego u nacističkoj Nemačkoj, te da su optuženi svoje pozicije stekli u skladu s Ustavom i nisu ni u jednom trenutku svoju moć zloupotrebili, niti su vlast prigrabili. Stoga je sudija Pal smatrao da je japansko društvo ove „procese protiv ratnih zločinaca” doživelo kao neizbežno zlo i kao pravdu pobednika, ne povezujući s tim neophodnost moralnog preispitivanja, te je na kraju zaključio da je, u stvari, „samo izgubljeni rat zločin.”

Rat je sam po sebi najveći zločin, jer iz njega potom proizlaze i drugi teški zločini. Za izazivanje građanskog rata u nekadašnjoj SFRJ niko nije odgovarao. Kada su haški tužioci bili u prilici da se bave, ne čak ni optužbom, već samo preliminarnom istragom za ratne zločine učinjene tokom agresije na SRJ 1999. godine, zaključeno je nakon razmatranja od celih dvadesetak dana da ne postoji razumna sumnja da je bezgrešni NATO učinio bilo koji ratni zločin.

EPA Jerry Lampen Pool

I u presudi generalu Mladiću, kao i u mnogim drugim haškim presudama, značajno mesto zauzima jedan prošireni oblik odgovornosti, koji konceptualno potiče iz anglosaksonske koncepcije zavere. To je zajednički zločinački poduhvat, koji nije regulisan bilo kojim pisanim izvorom krivičnog prava, već je razvijen u „haškoj praksi”, što je veoma sporno sa stanovišta načela zakonitosti. U praksi Haškog tribunala postoje tri kategorije zajedničkog zločinačkog poduhvata. Treća kategorija u osnovi se svodi na „kaučuk normu”. Ona postoji kada jedan od učinilaca u zajedničkom zločinačkom poduhvatu izvrši krivično delo koje nije sadržano u zajedničkom cilju svih učesnika, ali se i pored toga smatra segmentom zajedničkog zločinačkog poduhvata, jer predstavlja prirodnu i predvidljivu posledicu realizacije zajedničkog cilja. Ovde su u praksi Haškog tribunala kao primer za ovaj oblik odgovornosti navođeni slučajevi „etničkog čišćenja”, gde zajednički cilj ili plan učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu nije bio ubijanje pripadnika određene etničke grupe, već njihovo prinudno iseljavanje s određenog područja, ali je tokom realizacije takvog plana ipak došlo i do ubistava pripadnika etničke grupe. Tada se smatra da, iako ta ubistva nisu bila ni cilj, niti su planirana, niti je postojala volja i svest kod konkretnih učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu usmerena na ubistva, oni i za takva dela snose odgovornost, jer je u datim okolnostima bilo moguće predvideti da bi prinudno raseljavanje ljudi određene etničke pripadnosti moglo rezultirati i smrću nekog od njih.

Tanjug/Ap

„Zajednički (udruženi) zločinački poduhvat” se prema svom nazivu na engleskom jeziku Joint Criminal Enterprise, skraćeno označava skraćeno i kao JCE. Rutinsko korišćenje skraćenice JCE dalo je lepu priliku nekim duhovitim pravnicima da, imajući u vidu praksu Haškog tribunala i osobenosti te krivičnopravne konstrukcije koja izuzetno široko proteže granice odgovornosti za bilo koje krivično delo proisteklo iz maglovite koncepcije „udruženog zločinačkog poduhvata”, u pogledu skoro svakog aktuelnog ili mogućeg „učesnika” takvog poduhvata, skraćenicu JCE, objasne kao „Just Convict Everyone”, odnosno „zgodno da se osudi bilo ko/svako”.

Rezidualni mehanizam za ad hok međunarodne krivične tribunale predstavlja „labudovu pesmu” Haškog tribunala, kojeg je Savet bezbednosti formirao u vidu „mere za očuvanje mira”, što nije regularan način nastanka međunarodnih sudova, koji pravno perfektno mogu biti osnovani jedino međunarodnim ugovorom, kao što je stupanjem na snagu Rimskog statuta nastao stalni Međunarodni krivični sud. Presude Haškog tribunala, bez obzira na to što on nije formiran međunarodnim ugovorom, proučavaće se kao deo istorije međunarodnog krivičnog prava, u kojoj će veoma značajno mesto svakako zauzimati i izdvojeno mišljenje sudije Nijambe.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI