ČOMIĆKA GRABILA KANCELARIJE Ratko Dmitrović otkrio kako je došlo do sukoba sa ministarkom

 

Radomir Ratko Dmitrović pre manje od godinu dana odlučio je da novinarsko pero odloži makar na neko vreme, i preuzme važnu ulogu ministra za brigu o porodici i demografiju. Ovaj rođeni Banijac za svojih 40 godina karijere nije se libio da se oproba u novim stvarima, pa nije morao puno da razmišlja o tome da li da preuzme brigu o srpskoj porodici.

Pored novinarskog i ministarskog zanimanja, on je i autor romana „Beležnica profesora Miškovića“, po kome je nedavno snimljena i serija, koja se od maja emituje na malim ekranima. 

Iako roman u knjižarama potpada pod trilere, naš sagovornik objašnjava da se nije rukovodio žanrom. 

- Naprotiv. Roman je nastao u potpuno slobodnom pristupu, bez ijedne uobičajene prethodne odrednice, najmanje žanrovske.

 

• U čemu ste pronašli inspiraciju?

- Ono što je u romanu, sada i u istoimenoj TV seriji, posledica je mojih unutrašnjih previranja, mešavina strahova, maštanja, narodnih predanja i stvarnih događaja. E sad, gde su tu granice između istine i fikcije, manje je važno. Pri pisanju nisam insistirao na dramatici u klasičnom smislu jer su priče i događaji koje opisujem sami po sebi misteriozni, više nego dramatični.

 

• Iako je u pitanju fikcija, niste pobegli od novinarstva, već je u centru zbivanja baš novinar. Koliko je Ratka Dmitrovića u Bošku Stevanoviću?

 

- Boško, glavni lik romana, novinar je lista „Argument“, a 90-ih godina ja sam uređivao nedeljnik koji se zvao „Argument“. Logično je vaše pitanje, kao što je logično da sam traganje za ograničenim i večnim pitanjima u ovoj priči poverio jednom novinaru. Ima li mene u tom liku? Pa svaki autor literarnog dela podari svojim likovima, bar jednom od njih, i delić svog života, karaktera ili kroz njega projektuje svoje želje, maštanja.

 

• Kako je nastala TV serija i kakve su reakcije ljudi do sada?

 

- Tu je značajnu ulogu odigrao Nele Karajlić. On je, ako se ne varam, 2014. godine pročitao moj roman (inače napisan pre 15 godina) i nazvao Slobodana Terzića, umetničkog direktora „Košutnjak filma“, i rekao mu: Slobo, pročitaj Ratkov roman „Beležnica profesora Miškovića“, to je sjajno, gotov scenario za televizijsku seriju. Terzić pročita roman, složi se s Neletom i nakon toga on i  direktor „Košutnjak filma“ Zoran Janković dođu kod mene s predlogom da ekranizujemo „Beležnicu...“. Što se reakcija tiče, one su premašile sva moja očekivanja. Do sada nisam ni čuo ni pročitao da je neko rekao da je to loša ili slaba serija. Ne, ocene su da je to nešto izuzetno, do sada neviđeno na ovim prostorima.

 

 

• Nedavno je bila 26. godišnjica Bljeska, a bližimo se 26. godišnjici Oluje. Pošto ste i sami rođeni na Baniji, kakve emocije u vama budi sećanje na taj period?

 

- Ne volim da mislim o tome, izbegavam razgovore o Bljesku i Oluji. Ta dva događaja izbrisala su Srbe iz Hrvatske. Ovom delu našeg naroda, koji je dao Teslu, Milankovića, Matavulja, Šumanovića, patrijarhe SPC, Pavla i Rajačića, velika glumačka i sportska imena, iščupan je koren. Nemamo prostora da objašnjavamo kako i zašto, ali od toga niko neće imati koristi. Hrvati i Hrvatska najmanje. To se već uveliko vidi.

 

• Na čelu ste Ministarstva za brigu o porodici i demografiju. Gde se nalazi porodica u srpskom sistemu vrednosti?

 

- Na vrlo niskom mestu. Kult porodice, kao jedine ćelije, ponavljam jedine koja održava i reprodukuje jedan narod, naciju, kod Srba je ugašen. Ko danas u našem narodu spominje velike, ugledne porodice? Niko. Zašto? Zato što takve porodice ne mogu da budu velike u svakom smislu s jednim detetom ili eventualno s dvoje dece. A mi odavno u proseku nemamo ni dvoje. Deca su nekada bila pojam bogatstva, najveća vrednost, smisao života. Danas su to automobili od 100.000 evra, stanovi od dva ara, vile, jahte. Pogledajte oko sebe koliko dece imaju izuzetno imućni ljudi, milioneri. Jedno, eventualno dvoje, čast izuzecima. Srbi kao narod izumiru, nestaju munjevitom brzinom. Ni kod drugih naroda nije bolje, ali nas naše rane bole, a tuđe ne mogu da uteše.  

 

 

•  Koje projekte trenutno realizujete i šta vam je još u planu?

 

- Uskoro u Skupštini treba da branim predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodicama s decom. U pripremi je za ulazak u proceduru zakon o pravima deteta koji takođe predlaže moje ministarstvo. Obilazimo - što ja, što moji saradnici - Srbiju i snimamo stanje na planu demografije. Početkom sledeće godine ponudiću Vladi i državnom vrhu dokument  s merama koje bi mogle, verujem u to, da zaustave i poprave negativne demografske trendove u našem narodu. 

 

• U februaru vam je neko odvrnuo šrafove na točkovima službenog automobila, kako napreduje istraga o tom slučaju?

 

- Koliko znam, nema tu ništa novo. 

 

• Vi ste to okarakterisali kao atentat, plašite li se?

 

- Ako vam neko odvrne pet šrafova na samo jednom točku i popusti sve šrafove na drugom točku, onda to sigurno nije bila želja za srećan put, već želja i namera da poginete. Moj život je, zahvaljujući profesiji koju sam izabrao, uzbudljiva priča. S pucanjem i  pevanjem. Odavno sam shvatio da je strah loš gospodar, a ja nešto posebno ne volim ni dobre gospodare.

 

• Kako ste se snašli u Vladi Srbije?

 

- Svaki novi posao je izazov. Mislim da se snalazim dobro, ali na drugima je da to ocene.

 

• Kako ocenjujete saradnju s premijerkom Anom Brnabić?

 

- Kao korektnu, uobičajenu.

 

•  Dugo ste vodili borbu sa koronavirusom, kako se sada osećate?

 

- I lekari i oni koji su prošli kao ja tvrde da oporavak traje najmanje šest meseci. Ja sam tek na drugom. Daleko sam od onog stanja pre bolesti, posledica ima ozbiljnih, ali nisam jedini. Nije red da kukam.

 

•  Da li ste se vakcinisali i kojom vakcinom?

 

- Jesam, kineskom vakcinom.

 

•  SPAS je postao deo SNS-a, kako to komentarišete?

 

- Kao vrlo dobar politički potez Aleksandra Vučića i Aleksandra Šapića. Ukrupnjavanje na političkoj sceni Srbije jedan je od načina da stvorimo stabilnu političku situaciju od koje država i pre svega narod mogu da imaju samo korist. Kome trebaju ove male stranke sa 0,5 ili jednim odsto podrške u narodu? Samo čelnim ljudima, jedino oni od toga profitiraju. Neki od njih nemaju članova ni za glavni odbor. U Engleskoj ima 12 registrovanih stranaka, u Srbiji preko 100. I šta tu više treba da se kaže? 

 

 

 

 

 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI