ISPLIVALE SVE TAJNE RAZGOVORA U HAGU Gotovina palio SVEĆU za Miloševića, a ovako su govorili o Titu

Gotovo svi hrvatski generali, među kojima i Ante Gotovina, Mladen Markač, Tihomir Blaškić i Jadranko Prlić, dok sam bio u haškom kazamatu, poštovali su me i govorili da sam dobar čovek, ali da to ne mogu da kažu javno, jer im u suprotnom ne bi bilo života u Hrvatskoj, rekao je na početku razgovora za Objektiv penzionisani pukovnik JNA i haški osuđenik Veselin Šljivančanin.

Prema njegovim rečima, neki od onih koji su bili glavne zvezde na proslavi „Oluje” u Kninu prošle nedelje bili su i te kako prijateljski raspoloženi prema Srbima u zatvoru. Kako ističe Šljivančanin, niko od njih nije pominjao rat gotovo nijednom za sve godine koje je proveo u haškom kazamatu, naprotiv, pričali su o svemu drugom, a najviše o Josipu Brozu Titu.

– Nisu pominjali niti komentarisali ni političare, sem Tita. Za njega su stalno ponavljali da je bio najveći zločinac. Prema meni su bili korektni. Jedno vreme sam mislio da će me neko otrovati u zatvoru. Toliko su se sudije urotile protiv mene da sam se, svaki put kada treba da jedem, pitao da mi neko nije stavio neki otrov u hranu. Pitao sam Markača da prvi proba jelo umesto mene, a on je to učinio bez pogovora – kaže sagovornik.

GOTOVINA SE NIJE ODVAJAO OD BROJANICE

Šljivančanin navodi da je sve vreme boravka u haškom zatvoru hrvatski general Ante Gotovina delovao rasterećeno, kao da je znao da će brzo na slobodu.

– Nije se odvajao od brojanice. Voleo je da vežba, da se relaksira. Kad je umro Milošević, prvi je otišao da zapali sveću ispred njegove ćelije. Odmah je tražio da pošalje i čitulju za njega. Ne znam da li je to od srca mislio ili je sve glumio, samo kažem kako je zaista bilo – navodi pukovnik Šljivančanin.

DOČEKALI IH KAO HEROJE

Iako je na slobodi, pukovnik Šljivančanin navodi da je po nalogu Hrvatske izdata nova poternica za njim iako je, kako ističe, jasno da nije kriv za ono što mu uporno stavljaju na teret.

Printscreen

 

– Ja sam na crvenoj poternici. Za Srbe nema pravde iako smo u Hrvatskoj prošli golgotu kao što su Jasenovac i ostala stratišta. Je l’ to Evropa, bre? Oni koji su klali komšije i isterali ih na najbrutalniji način sa njihovih vekovnih ognjišta dočekani su kao heroji u svojoj zemlji, a mi kad smo došli, odmah su nas ispljuvale Nataša Kandić i Sonja Biserko. Kod nas se postavljalo pitanje zašto je po generala Vladimira Lazarevića poslat avion i da li je! Ja ne tražim da se na nas gleda kao na heroje, ali smatram da postupci pojedinaca nisu normalni – kaže Šljivančanin.

NUDIO SAM ĐEDOVINU IZBEGLICAMA

Naš sagovornik ističe da je za njega najtužniji dan u životu bio 4. avgust 1995, kad je shvatio da je pala Srpska Krajina.

– Nije u redu da govorim o Miletu Mrkšiću jer nije među živima, ali mogu reći da nisam bio baš srećan kada ga je Milošević postavio za komandanta Vojske Republike Srpske Krajine. Mislim da je to rešenje bilo promašaj. Prosto, sumnjao sam da će uspeti. Smatram da onaj vojnik koji nije spreman da da život za zemlju koju brani nije dostojan čina. Jednostavno, vladalo je nejedinstvo i Krajina je pala. Srce mi se kidalo zbog naroda koji je bežao pred hrvatskim agresorima. Odmah sam im ponudio moju đedovinu na Durmitoru da tamo žive, da se osećaju kao kod kuće – kaže Šljivančanin.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI