Zašto ne bi trebalo da nam bude svejedno zbog pretvaranja porodice Vučić u legitimnu metu?

Zašto ne bi trebalo da nam bude svejedno zbog pretvaranja porodice Vučić u legitimnu metu čerečenja i iživljavanja u javnosti.

Pođimo od oborive pretpostavke da je sve ono što se naziva opozicijom i političkom alternativom sadašnjoj vlasti u Srbiji u pravu. Recimo da Vučić zaista ne valja. I to ne malo nego temeljno – onoliko koliko oni tvrde. Recimo da nije zemlju iz dugogodišnje recesije, deficita i ivice bankrota doveo na prvo mesto po rastu u Evropi, već na poslednje, i da ne podiže, već da godinama ruši i obara plate, penzije i BDP a podiže javni dug.

Zamislimo dakle da je on, a ne oni bio kolovođa privatizacije koja je „skupila“ srpsku ekonomiju za više od milion radnih mesta, ušavši u udžbenike i antologije uz prefiks „tajkunska“. Do te mere da je i Evropska Unija – rođena i utemeljena kao bastion liberalnog kapitalizma formirala listu sa više desetina spornih privatizacija zahtevajući istragu. I pođimo od toga da je Vučić, a ne neko drugi, u sred bivanja okosnicom vlasti koja je nanela srpskoj privredi više štete od NATO bombardovanja, registrovao privatno preduzeće koje je preprodajući sekunde reklamnog prostora na državnom Javnom Servisu u privatni džep inkasiralo zvanično prijavljenih i deklarisanih 619 miliona Evra. Zamislimo da dok je vršeći vlast uvećavao lično bogatstvo, za 12 godina vlasti, dakle za puna tri mandatna perioda nije izgradio niti jednu bolnicu, niti jedan klinički centar, da nije izgradio ni jedan novi auto put i novu prugu.

Zamislimo da je nacionalna avio kompanija spala na 4 aviona uz godišnji minus od 70 miliona evra, da aerodrom Beograd ima ne pet već jedva milion putnika, i da gubitke zbog razmera pljačke beleže čak i preduzeća poput parking servisa i državne lutrije, a da se sva ta pljačka na teret budućih generacija finansira iz rasprodaje i zaduživanja. Pretpostavimo da Vučić zatim ne priznaje izborne poraze koji dolaze kao neminovna posledica takve politike, bez obzira na sav uloženi novac u pokušaj „šminkanja mrtvaca“, da slabi i kompromituje međunarodnu poziciju Srbije u veoma osetljivom trenutku iznova tražeći strano mešanje, udarajući svojoj zemlji žig nedemokratske i totalitarne. Zamislimo da istovremeno nasilno upada u državne institucije - noseći katkad vešala, katkad motornu testeru, i da svakoga dana poziva na „revanšizam“, „lustraciju“ i pokušava da organizuje ulične fizičke obračune sa protivnicima. I recimo da zatim od opljačkanih i ukradenih para, u partnerstvu sa drugim lopovima i tajkunima nastalim za vreme njegove vlasti,  osniva privatne informativne portale, tv stanice, kablovske mreže čiji se sadržaji do u besvest repliciraju na društvenim mrežama stvarajući u zemlji atmosferu ne podela, već hladnog građanskog rata. I uzmimo za trenutak, da radi veće uverljivosti za stalnu  i potpunu satanizaciju i dehumanizaciju protivnika, ispiranje mozga, nametanje zaborava i izbeljivanje sopstvene prljave biografije, kupuje za ogroman novac na tržištu najubojitija pera i najskuplje plaćene dvorske lude. Pretpostavimo još i da je Vučić taj koji namiguje strancima da će ako ga samo podrže okrenuti glavu od Кosova i Metohije, Republike Srpske, Crne Gore, Vojvodine, prihvatiti isključivu krivicu i genocidni karakter nacije...

Zamislimo da je tražeći za sebe podršku doveo i graničnu policiju Кosova na Jarinje i Brnjak, a Međunarodnom sudu pravde ostavio da arbitrira o statusu srpske državne teritorije (prvi takav slučaj u istoriji sveta) i da ga zbog toga slave i na njega se pozivaju u Prištini. Recimo da Vučić za vojsku nije nabavio ništa, već je de fakto rasformirao smanjivši je sa 110 na 10 brigada, a da je na martovsko nasilje i jednostranu nezavisnost reagovao saopštenjima, sklanjajući se prigodno iz Beograda na po nekoliko dana. Recimo da Vučić letuje u Hrvatskoj po dva meseca, da ne radi svaki dan, da dolazi na posao između 12 i 1 i da nikada nije bio u Brusu, Кosjeriću, Кrupnju, Vladičinom Hanu, i Babušnici jer nisu dovoljno fensi. Кažimo i da ga forsiraju društvene mreže i pretraživači, i da kada ukucate njegovo ime izlaze samo pozitivne i lepe vesti i naslovi ma šta uradio, a negativne za njegove protivnike ma šta oni uradili. I recimo na kraju da se Vučić u stvari preziva Đilas, Jeremić, Tadić. Da li bi to i sve ovo zlo čiji je samo maleni deo ovde pobrojan, da je delo njegovo a ne njihovo, smelo pod ma kakvim okolnostima biti razlog da se njihovi Danilo, njihova Milica, Tamara, Andrej, pa čak i Vukan nađu u samom epicentru brutalne hajke i orkestrirane kampanje mržnje. Čija su to deca, braća, očevi, supruge, majke u Srbiji manje, a čija više vredna da žive, budu slobodna i mirna i ko će o tome da odlučuje.

Mogu li uopšte neka biti mirna a neka ne biti. Nismo li ovaj ružan film koji nam se potura već gledali u toliko krvavih nastavaka naše novije istorije tokom 19.i 20. veka. Da li želimo sebi još jedan takav nastavak, za svoju generaciju i za sve one do kojih je nama stalo. Sve i da je upravo celokupno  političko delovanje Aleksandra Vučića sopstvena antiteza - sve suprotno od onoga što zapravo jeste, i da on nema za Srbiju baš nikakvih zasluga, već da ima svu krivicu, da li bismo i tada smeli da ćutke posmatramo kako sina, ćerku, suprugu, brata, oca, majku  žive čereče i duševno sahranjuju, pretvarajući ih u demone, kriminalce i parije. Ovo je pitanje koje uveliko  i značajno nadilazi sudbinu samo jedne porodice, ma koje prezime nosila. O nama se radi ovde, a ne samo o Vučićima. Prihvatanje kanibalizma nad porodicama političkih protivnika i uvođenje linča dece i nejači u mejnstrim političkog delovanja jeste ne manje nego presuda budućnosti Srbije.  Jesmo li polazeći ni iz čega i sa ledine, u krvi, stradanju i muci generacija naših predaka i savremenika, dve stotine godina gradili državu, zato da bi smo gledali kako je pred našim očima bez ikakvih skrupula razgrađuju, bacajući u blato i razgrađujući usput i celokupnu duhovnu i vrednosnu vertikalu na kojoj smo ponikli. Naravno da nismo. „Nije vino pošto prije bješe, nije svijet ono što mišljaste!“ Ne pada nam na pamet. Duga borba jeste pred nama. Obični, pristojni, normalni ljudi, za njih nišči duhom, sve ćemo im snove srušiti. Neka se ne iznenade kada u aprilu sledeće godine uz svu logistiku, mašineriju, laži i silu ponovo vide da u Srbiji žive milioni Vučića. 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI