OTKRIVENI DETALJI SA POTPISIVANJA VAŠINGTONSKOG SPORAZUMA Sa srpske strane stola začuo se Vučićev razgovetan glas koji je prekinuo sve: Izvinite što kvarim zabavu

 

"Prvi rođendan Vašingtonskog sporazuma budi u meni reminiscencije na rane septembarske dane 2020. i verovatno najdužih 45 minuta koje sam doživeo u procesu dijaloga o KiM izvan Brisela (koji u mom slučaju jeste posebna priča duga osam i po godina sa više od dve stotine nastavaka), kao i na trenutke koje sam sa predsednikom Vućićem, Sinišom Malim i Markom Čadežom proveo zatvoren u "Dvajt Ajzenhauer“ vladinoj zgradi.

Ovu zgradu, u sivo okrečenu palatu tik uz Belu Kuću, na Pensilvanija Aveniji, podignutu potkraj 19. veka u francuskom imperijalnom stilu  – sedište Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, Mark Tven je svojevremeno (smatram neopravdano) proglasio najružnijom zgradom u Americi, dok ju je Predsednik Hari Truman, takođe čak i za to vreme preterano, nazvao „najčudovišnijim objektom u čitavim SAD“.

Marko Đurić - Alo - Dejan Briza

Nije do sada bilo prave ili umesne prilike da o ovome previše govorim ili pišem na ovakav način, a svaka naredna godina spuštaće na ovu temu senku novih uspomena, dok će njen značaj za širu, pa i užu javnost, neminovno bledeti. Izneću zato na ovu godišnjicu pred vas par crtica, koje do sada nisam, onako kako ih pamtim, i kako sam delimično zapisao, ne bih li upotpunio vašu, a i sopstvenu sliku i sećanje o tim događajima.

Upravo kao sati izgledali su mi ti minuti provedeni u zagušljivoj maloj sobi dimenzija 2 sa 3 metra, opremljenom sa jednom stolicom, jednim radnim stočićem, zastavom domaćina i blindiranim prozorom koji se ne otvara... Nas četvorica našli smo se toga dana u prostoru skučenom kako na fizičkom, tako i apstraktnom, metafizičkom nivou, zatvoreni sa dilemom iz noćne more (i samo jedan među nama sa potpunim teretom prave i neposredne odgovornosti) i sa satom koji otkucava. Ispred sobe, sa nestrpljenjem nas je očekivao politički i bezbednosni vrh supersile globalnih razmera.

Dilema sa kojom smo se unutar skučene sobe našli tog dana zatvoreni, bila je postavljena tako da je od nje zavisilo mnogo više od toga da li će sutradan doći do javnosti najavljivanog, prvog nakon 18 godina sastanka predsednika Srbije sa predsednikom Amerike u Ovalnom kabinetu. Samo nekoliko minuta ranije u nešto većoj sali za radne sastanke, Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD i Specijalni zaslanik za dijalog Beograda i Prištine Džim O`Brajen i Ričard Grenel, uručili su Predsedniku i delegaciji Srbije i delegaciji Prištine koju je predvodio krajnje nevoljno i u poslednjem trenutku dovedeni Avdula Hoti, zvanični predlog američke strane o „normalizaciji ekonomskih odnosa“.

Reporteri

Ponajmanje se o ekonomiji radilo u tom prvom nacrtu. Već i ovlašni pogled na nacrt dokumenta koji je sada bio na stolu pred nama, učinio je da me oblije hladan znoj. Mi za srpskim delom stola, i bez reči znali smo da je ovo više od sastanka i više od ispita. Po uručenju papira sastanak je trebalo odmah da bude nastavljen i bilo je zamišljeno da o njemu uvod odmah daju domaćini, nakon čega bismo zajednički prelazili tačku po tačku.

Videvši kuda to vodi, predsednik Vučić je prekinuo sastanak i zatražio pauzu i odvojen prostor za srpsku delegaciju. Tako smo se našli u toj sudbinskoj sobi. A u njoj smo imali sagledati sledeće: odmah nakon uvodnih rečenica o ekonomskoj saradnji, u visini desetog paragrafa (paragrafi nisu bili numerisani kao tačke, što je kasnije iskorišćeno za na čistoj semantici zasnovan demanti toga da je ovakav zahtev pred Srbiju uopšte iznošen) stajao je precizno, jasno i nedvosmisleno definisan zahtev iz pera domaćina sastanka, da Srbija prizna „Republiku Kosovo“ kao suverenu i nezavisnu državu i da od strane iste i sama bude „priznata“.

AP/Darko Bandic

 

Nisam u stanju da od reči do reči prepričavam sve detalje iz naših internih razgovora u malenoj sobi. Nedeljama se naš tim za ovo spremao, razrađivali smo bezbrojne scenarije i opcije, na sastanak došli sa omanjim kombijem dokumenata i naših predloga. Pa ipak, suočeni sa onim što jesmo očekivali, a bar ja želeo da verujem da će nas nekako ipak zaobići, mučili smo se. Izlišno je govoriti da su veoma ozbiljno pripremljeni američki pregovarači, vodili računa o svakom detalju...pa i o toj sobi...

Koreografija sastanka bila je do u najmanji detalj osmišljena, do nivoa sentenci o opcijama za budućnost Srbije kojima smo dočekani već na stepeništu ispred zgrade. U našoj sobi predsednik, po mom utisku veoma rezigniran predlozima iznetim pred srpsku stranu, ali hladno smiren i ni najmanje uzdrman ili pokoleban, iako se i o njegovoj „grbači“ po mnogo čemu veliki delom radilo. Bio je zaista krajnje odlučan, od momenta kada su za nama zatvorili vrata i ostavili nas da tobož na miru razmotrimo predlog.

"Makar me sekli..ma šta samnom bilo...“, jedna je od sentenci koje su mi se urezale, kojima je kroz inače krajnje racionalnu i faktografsku analizu srpski predsednik objašnjavao zbog čega ovakav zahtev nećemo prihvatiti.

Njegova odlučnost, iskreno govoreći, za mene je bila sigurnost. Baš kao i u Briselu sedam godina ranije, kada je pred tada prvog potpredsednika Vlade Vučića i srpsku stranu ultimativno iznet zahtev da se prihvati članstvo Kosova u UN i da se Srbija umesto većinski srpskog policijskog regiona, saglasi sa stvaranjem novog policijskog regiona koji bi činilo više od 76 odsto Albanaca u strukturi policije na severu KiM.

Foto: EPA

 

I tada i sada bio sam jedan od malobrojnih koji su odbacujući od sebe svaku kalkulaciju, i ne čekajući da čujem bilo kakvo izjašnjenje ili stavi drugih - bio protiv. Kao i svi koji se bave ovim poslom u ma kom obliku, biva da i ja ponekad taktiziram. Na ovu temu međutim nikada. Bazični fizički integritet otadžbine i pitanja starog amaneta u mom političkom i ličnom svetu jesu crvena linija.

I ne pitajte zašto je crvena boja te naše srpske crvene linije koju imamo za neke stvari. Za masivnim i dugačkim stolom, u prostoriji ispunjenoj portretima proslavljenih američkih generala i ratnih komandanata su naspram beogradske i prištinske strane sedeli osim dvojice pregovarača, najviši rukovodioci niza federalnih agencija i službi koje su bile već aktivno involvirane ili pozvane da se uključe u bavljenje dešavanjima u našem regionu. Čekali su na nas. Kada smo se vratili iz te naše delegacijske kelije, počelo je ponovo.

"Danas pišemo istoriju vaših međusobnih odnosa, ali i istoriju Vaših odnosa sa SAD, vašu celokupnu budućnost. Na Vama je teret odgovornosti za odluku o tome kako će ta istorija i ta budućnost da izgledaju... upravo tu odluku donosite Vi, danas i ovde“, započeo je O`Brajen, gledajući u šefa naše delegacije i tek po nekad, veoma retko u pogrbljenog, i inače pristojnog Hotija.

Nekoliko minuta i mi Srbi, i pored nas posađeni Albanci (potpisani na pločicama u sali uz poštovanje statusne neutralnosti, dok sam ja greškom bio potpisan kao "direktor Kosova“), ćutke smo slušali izlaganje zaodenuto u oblandu priče o transformativnoj moći ekonomije, i istorijskoj šansi da gradeći ekonomske veze promenimo u potpunosti karakter i prirodu odnosa Srba i Albanaca, stvarajući prave i opipljive zajedničke interese kao pretpostavku za rešavanje političkih problema, i podršci koju je američka administracija spremna da pruži svemu tome. Pravi pravcati majstorski ples oko glavne teme umetnute u sastav dokumenta.

Bled Strategic Forum

 

Pre samog završetka izlaganja čiji je cilj bio da cementira nemogućnost odbijanja ovakvog predloga, sa srpske strane stola začuo se razgovetan glas koji je za trenutak potpuno prekrio govor koji je tekao.

"Izvinite što kvarim zabavu“ započeo je predsednik Vučić.

Tu rečenicu i taj trenutak upamtiću dok sam živ. U nekoliko preciznih i jezgrovitih, i veoma odlučno izloženih rečenica predsednik Srbije saopštio je svim okupljenima, a ponajpre domaćinima koji su u samom startu podigli ulog do maksimuma, ali i albanskim predstavnicima koji su isključivo slušali sopstveno disanje, da srpska delegacija jeste došla da razgovara o normalizaciji odnosa sa Prištinom, posebno ekonomskih za šta imamo i svaki interes i razumevanje, ali da nismo došli i da nećemo prihvatiti razgovor o sporazumu koji bi podrazumevao priznanje i tretman Kosova i Metohije kao nezavisne i suverene države. Ako je to tema i ako smo samo o tome pozvani da razgovaramo, onda ma šta bilo, od svega ovoga neće biti ništa.

Sada je sa druge strane zavladao tajac. Data je pauza. Napustili smo kompleks Bele Kuće i sivu Ajzenhauer zgradu. Okupljeni u hotelskoj sobi hotela u vlasništvu predsednika SAD, na brzinu smo pojeli ne baš sjajan obrok koji se sastojao od mlakih hamburgera i pomfrita iz obližnjeg restorana brze hrane („Šejk Šek“). Sat vremena nakon našeg odlaska pozvani smo nazad. Situacija je bila potpuno promenjena. Sporne odredbe više uopšte nisu bile na dnevnom redu. Nekoliko sati konstruktivnih pregovora kasnije, dobili smo dobar dokument, sa kojim smo otišli kući zadovoljni i u miru sa sobom. Potpuno svesni da pravi izazov tek sledi i da se zove sprovođenje. 

Epilog: Na današnji dan  pre godinu dana Srbija je dobila politički sporazum, formalno u vidu pisma razmenjenog ne sa Prištinom već sa vladom SAD, kako bi se očuvala naša statusna pozicija, a kojim se obuhvataju i podržavaju neki od važnih srpskih interesa i prioriteta naše politike. Dokumentom iz Vašingtona Amerika i Srbija su u datom trenutku i u datim okolnostima, produbile međusobno poverenje i razumevanje. Prvi put je jasno i nedvosmisleno podržana inicijativa „Mini šengen“ od ključnog ekonomskog i političkog ineresa za našu zemlju, i čak je i Priština obavezana da podrži istu.

Tanjug

 

Ta podrška preneta je i na inicijativu „Otvoreni Balkan“ – kako je u međuvremenu brendiran Mini Šengen. Korist od ove podrške vidljiva je i biće vidljiva u godinama koje slede. Sporazumom je podržano i zakonsko pravo SPC na njenu imovinu na KiM kroz primenu sudskih presuda, posebno u slučaju manastira Visoki Dečani. Iz svojih razloga, predstavnici međunarode zajednice počeli su zaista još intenzivnije da insistiraju na položaju Dečana. Dogovorena je izrada studije o upotrebi Gazivoda, iako je za Prištinu to do tada bila potpuno zatvorena tema. Srbija nije prihvatila da se u našoj verziji dokumenta nametnu i nađu odredbe o priznanju Kosova od strane Izraela, iako je to bilo nametano. Nakon 19 povlačenja priznanja koje je naša vlada izborila, ovo je bilo jedno bolno priznanje čije sprečavanje je uz sve uložene napore prema Jerusalimu u tom trenutku bilo izvan srpskog domašaja, ali koje sa sporazumom iz Vašingtona uprkos buke i deznofrmacija, nije imalo suštinske veze.

Ostala je u tom ternutku nada, koja se na žalost nije ispunila, da bi sa mogućnošću preseljenja srpske ambasade u Jerusalim  (što jeste ubačeno u srpski tekst) tako nešto moglo biti sprečeno. Dragocenim se pokazao segment koji se odnosi na moratorijum na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Punih godinu dana, u najsloženijim okolnostima na međunarodnoj sceni, Srbija nije bila prinuđena da troši svoje resurse na borbu sa moćnim silama podržanim nastojanjima Prištine da postane deo sistema UN, Interpola, UNESKOa, ili da lobira za nova priznanja.

Tanjug

 

Ukoliko Priština nakon isteka predviđene godine moratorijuma nastavi sa kampanjom, iako ne sumnjam u uspeh naše strane, imajući u vidu napore i resurse koje ćemo upotrebiti, biće u svakom slučaju još vidljivije kolika je od moratorijuma bila korist.  Oponenti Predsednika Vučića, lišeni bilo kakve lične odgovornosti, tvrdili su da će sporazumi iz Vašingtona srušiti srpske odnose sa drugim velikim silama zbog odredbi o diverzifikaciji snabdevanja energentima i korišćenju određenih tehnologija. Vreme ih je i tu u potpunosti demantovalo. Ko čita novine zna na šta tu sve mislim. Pojedine odredbe sporazuma, poput onih koje se odnose na ulaganja u infrastrukturu, Srbija u svom interesu prilježno sprovodi i sama. Autoputevi se grade na svakom koraku.

DFC je otvorio regionalnu kancelariju u Beogradu što je bio snažan i sjajan signal stranim ulagačima i samo po sebi korisno. Puni potencijal prisustva ove institucije međutim tek treba da bude iskorišćen, što sada zavisi od nje same.  Pažljivo pregovarane odredbe Vašingtonskog sporazuma ostavile su Srbiji dovoljno dobrog manevarskog i prostora i dragocenog vremena za disanje, koji je mudro iskorišćeno za rad na daljem ekonomskom, politikom, vojnom jačanju, regionalnom povezivanju i popravljanju ukupnih prilika u zemlji. Vašingtonski sporazum je preživeo i turbulentnu tranziciju vlasti u SAD pod novim brendom – „vašingtonske obaveze“.  

Delovi vašingtonskog, kao i briselskog sporazuma koji su nečinjenjem i činjenjem Prištine pogaženi, nastavljaju da narušavaju poverenje naše strane, ali i rastućeg i sve glasnijeg dela međunarodne zajednice, uključujući i mnoge uticajne države„priznavače“ tzv. nezavisnosti KiM u želju Prištine da normalizuje odnose sa nama. Istovremeno, dogovori iz Vašingtona udahnuli su život ključnoj ideji da se pretpostavke za rešavanje nesporazuma u našem regionu mogu stvarati jačanjem ekonomske saradnje. Ekonomija je ključ svega i to je isterano na svetlost dana. Ovo je trajna vrednost sporazuma iz Vašingtona, i uz uslov očuvanja političke stabilnosti u Beogradu i kontinuirani rast srpske ekonomije, mogla bi se pokazati ključnom u godinama koje dolaze za oporavak i stabilizaciju čitavog regiona", piše Marko Đurić, ambasador Srbije u SAD.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI