„Mladi ljudi danas žive drugačijim životima i mi moramo da razumemo šta se promenilo u odnosu na vaše vreme, ali i u odnosu na naše vreme. Sećam se da su moji roditelji sa najvećom čašću dočekali trenutak kada im sin odlazi u vojsku. Kada sam ja odlazio u vojsku, imao sam tačno 18 godina. Otac me je ispratio na železničkoj stanici u pola dvanaest. To je bila velika stvar. Dva dana ranije pripremalo se sve, ispraćaj, običaji, tradicija. Razmišljalo se o tome kako ćeš se okrenuti, kako ćeš se pozdraviti s drugarima i slično.

Danas su vremena drugačija. Mladi ljudi žive u svojim telefonima, u virtuelnim svetovima, na potpuno drugačiji način. Ali država mora da zna koje su njene obaveze, a građani ne mogu da traže samo prava. Moraju da postoje i obaveze prema zemlji.

Smatram da je 75 do 90 dana vojnog roka, odnosno 75 dana, veoma malo. Posebno zato što to više nije strog režim kakav je bio u naše vreme. Meni je trebalo sedam, osam ili devet meseci da bih prvi put došao kući, u Beograd, dok sam služio vojsku. Danas je sve drugačije, ali je važno.

Mislim da je to važno za mlade ljude iz više razloga. Prvo, zbog jačanja odbrambenih kapaciteta naše zemlje, ali još važnije, zbog vaspitanja, razvoja odgovornosti i ozbiljnosti kod mladih ljudi.“