EVO KAKO JE MRKA ODLUČIO DA PODELI IMOVINU: Sve što imam ostaviću njima!

Milutin Mrkonjić, visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije preminuo je danas. Milutin Mrkonjić je bio priključen na respirator, nakon što se njegovo zdravstveno stanje naglo pogoršalo danas

Mrkonjić je jednom prilikom dao intervju i ugostio novinarsku ekipu u domu na Vračaru, gde živi sa Anom Bekutom:

Najpre, kako ste?

- Odlično! U dobroj sam formi, šetam, radim i vodim ljubav tri puta na dan (smeh). Šalim se, sada je sve u redu.

Da li su vam teško pali bolnički dani?

- Prvi put u životu sam ležao u bolnici. I to pet dana. Nikada do sada to se nije desilo. Ipak, dobro je prošlo. Na kraju sam ih zamolio da me puste kući kako tamo ne bih zaradio koronu. Ono što me je duboko dirnulo je požrtvovanost zdravstvenih radnika, bolničkog osoblja. Uvek sam mislio da su medicinari klasa više od ostalih profesija. I bio sam u pravu.

Alo

Hoćete li da se vakcinišete?

- Hoću. Nije mi važno koja je vakcina u pitanju.

Pre bolesti znatno ste smršali. Ima li to nekog uticaja?

- Smršao sam zbog zdravlja. Imao sam problema sa srcem i učinio sam taj napor da pomognem sebi. Za šest meseci skinuo sam 35 kilograma. Jedem pet obroka dnevno, a kilogrami se tope. Ana mi je mnogo pomogla, sprema nam zdravu hranu i oboje vodimo zdrav život koliko možemo.

Nakon bombardovanja 1999. rukovodili ste obnovom Srbije. Šta mislite da je gore: bombardovanje ili koronavirus?

- Korona. Tokom bombardovanja mogli smo da vidimo neprijatelja, znali smo ga, a sada imamo posla s nečim nevidljivim i prilično nepoznatim. Što je važnije za mene, za godinu dana tada smo uspeli da oporavimo Srbiju do krajnjih granica i ostavimo imovinu svoje zemlje netaknutu. Time se ponosim.

Dugo ste bili direktor Saobraćajnog instituta CIP, dva puta ministar - saobraćaja i infrastrukture, kandidat za predsednika Srbije, narodni poslanik... Da li ste pomišljali na sve ove funkcije dok ste odrastali?

Alo

- Rodio sam se u Ulici Prote Mateje, u krugu Slavije. Ratno sam dete, a moj otac Petar bio je levičar, sekretar Borisa Kidrića i štošta drugo. Iako radnik po obrazovanju, bio je vešt, inteligentan i usadio mi je želju da se obrazujem. Maturirao sam u četrnaestoj gimnaziji, pešice išao na Građevinski fakultet, koji je završila i moja sestra Nada. Ona je bila najbolji student i malo sam se provlačio na njenu slavu. Pa i kad sam postao ministar, opet sam radio u Nemanjinoj ulici. Eto, sve mi se izdogađalo u krugu Slavije, a veliki deo života proveo sam na gradilištima Kine, Afrike, Rusije... Znate li da Sahara ima najčistiji vazduh, bez bakterija? To je milina.

Sudeći po tome kako sada dobro izgledate, mora da ste bili strašan dasa u mladosti?

- Imao sam predispozicije za dobar izgled - visinu, vitkost, brzinu, a vodio sam računa i o eleganciji. Trenirao sam košarku u Radničkom na Crvenom krstu, jer nam je sport bio najveća zabava. Bili smo "krstaši", naročita sorta mladića, i nismo se mešali s drugima. Išli smo u bioskop "Avala" i Beogradsko dramsko, čitali sve što nam padne pod ruku. Malo smo se i mangupirali, ali šmekerski. Mnogima sam ličio na glumca Gregorija Peka, voleo bih da je tako. U suštini smo bili dobra deca, željna mnogo čega. Pa ja sam puter prvi put probao u 15. godini! Često to kažem Ani, ona ga je probala ranije.

Sa kime ste od velikog broja prijatelja ostali u dobrim odnosima?

- Sa svima! Imam prijatelje i na vlasti i u opoziciji. I Čedomiru Jovanoviću sam pomogao da ga smeste u bolnicu. Dobro ih znam, mnogi su izrasli iz mog kaputa. Nikada nisam bio klasičan "partijaš", uvek sam otvoren da čujem druge. Savremenik sam mnogih značajnih ličnosti, od Tita, preko Miloševića, Tadića, pa do današnje vlasti. Znam ih sve.

Jedan ste od omiljenih političara. Narod vas voli. Zašto?

- Zato što sam iskren i nemam dlake na jeziku. Smatraju me "narodskim čovekom". Volim da se družim, upoznajem zanimljive ljude. Vole me i što ne krijem da sam kafanski čovek koji je uživao u hrani i drugim zadovoljstvima (smeh). Pa vi se sigurno sećate da su nas davno zvali "jagnjeće brigade"... (smeh)

Da, a to danas deluje gotovo slatko kao izraz. I dalje volite izlaske u kafanu?

- Kantina i kafana su dve najveće institucije što se hrane tiče. Nigde se bolje ne jede nego u kantini. Takvog pasulja kakvog sam jeo na svetskim gradilištima nema nigde. Svi smo jeli isto, i radnici i direktori. Mada, Anin pasulj je ozbiljna konkurencija kantini! Za Badnji dan samo sam to jeo. Od kafana idemo u "Kalenić", "Večitog mladoženju" i po kraju. Ne volim baš ova nova mesta. 

Koliko ste porodični čovek?

- Uvek sam bio odan porodici. Volim sestrinu decu, a sa Aninom porodicom sam kao najrođeniji rod. Poznato je i da sam sa suprugom Draganom u odličnim odnosima iako odavno ne živimo zajedno. Čujemo se gotovo svakodnevno i pomažem koliko mogu. Sve može da se reši mirno i civilizovano. Sve što imam ostaviću ženama. Ja nemam ništa.

Foto: Printscreen/instagram

Koji period života vam je najdraži? Da li biste se vratili u prošlost?

- Ne bih. Sada sam najsrećniji. Živim sa ženom koju volim, radio sam poslove koje sam obožavao, iza sebe imam dela koja traju. Puna kapa.

Najzad, šta volite kod Ane?

- Ana je prelepa žena, sjajan čovek, pametno i saosećajno biće, razumemo se bez mnogo reči. Savršena je domaćica, kuva ko niko, ume da vodi kuću i brine o svakoj sitnici. A pritom je - zvezda. Ničim to ne pokazuje niti nameće, a opet se vidi.

I dobro, zna se da je stalno pratite kad nastupa. Postoji li neki poseban razlog?

- Problem je što Ana neće da vodi ljubav često (smeh), neće da peva ni po kući, ni u kupatilu, u kolima neće da pušta njene kasete, ma nigde! Onda ja slušam mog miljenika Džeja, Mišu Kovača, Brenu... E zato idem na njene nastupe, da je čujem kako peva! Šta je problem? Ne jurim ni druge žene. Ana je tu u pravu: još nisam u dovoljno dobroj formi da bih mogao da ih jurim. Nadam se da ću biti još lepši ako skinem još deset kilograma, pa mogu da probam... (smeh).

Poruka čitaocima?

- Stvarajte porodicu! Vašim čitaocima bih poručio da se pre svega drže porodice. Neka je osnuju što pre mogu, bez obzira na okolnosti. Ne nalaze se džentlmeni starog kova samo u starijim generacijama, ima ih i među mladima. Nažalost, i pre korone je došlo do otuđenja među mladim naraštajima. Suviše vremena i pažnje odlazi na nove tehnologije i zbližavanje postaje sve teže. Nije neka velika mudrost zatvoriti se u četiri zida i lupati po tastaturi. Sadašnja situacija nije najpovoljnija, ali generalno treba biti iskren u odnosima s ljudima, dati im i primiti ljubav. Pa šta bude - neka bude.

BONUS VIDEO:

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI