DA LI JE ZDRAVKO PONOŠ JOŠ JEDAN IDI AMIN U POKUŠAJU? Evo zašto je vojno lice na čelu države obično LOŠA IDEJA

U intervjuu se već može nazreti spin-majstor koji je još tada pretendovao da pređe iz vojne, kao načelnik Generalštaba, u civilnu vlast. Umesto fotelje, dobio je otkaz.

Odgovarajući na pitanja, Ponoš se dotakao i teme pogibije vojnika u kasarni Topčider 2004. godine, koja se desila za vreme mandata bivše vlasti. 

Prva, vojna istraga, zaključila je da je vojnik Jakovljević ubio Milovanovića, a potom izvršio samoubistvo, ali zatim je u nalazu nezavisne komisije utvrđeno da je gardiste ubila treća osoba. 

Tvrdnju o trećoj osobi potkrepila je i laboratorija FBI-ja u Vašingtonu. Ali, poslušajmo kako Ponoš spinuje pitanje o poginulim gardistima u prednosti i mane služenja vojnog roka u kasarni:

– Topčider je posebna tema. Statistika kaže da imamo više saobraćajnih udesa u kojima su učestvovali ljudi na civilnom služenju, nego vojnici na služenju vojnog roka. Uveren sam da se u malo kojoj instituciji ili preduzeću toliko poštuju prava zaposlenih kao u vojsci. To se posebno odnosi na vojnike. Ako zakasne s odsustva, odmah se stupa u kontakt s njihovim roditeljima. Voleo bih kada bi i institucije u kojim su angažovani mladići na civilnom služenju tako postupale.

Gardisti su ubijeni, to je dokazano!

Na dalje pitanje novinara o tome šta misli o tragičnom događaju, Ponoš kaže:

– Tragedija i sramota za vojsku, za državu! Verujte, ako je ikome važno, osim roditelja mladića koji su izgubili živote, da se taj slučaj razjasni i da se dođe do istine, važno je vojsci. Dok se to ne reši, vojska će nositi teret. Njoj ne može da bude u interesu da to ostane nerazjašnjeno.

Međutim, slučaj jeste ostao nerazjašnjen i već u decembru 2008. godine, tri meseca nakon intervjua u kome je odbio da kaže svoje mišljenje o Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću, ovaj drugi ga razrešava dužnosti.

U šturom saopštenju, spominju se važnost komunikacije sa ministrom odbrane, kršenje vojne dicipline i istupanje u medijima. Po, tada načelniku Ponošu, Vojska Srbije se drakonski obračunava sa korupcijom (jedan pukovnik je kažnjen sa 10.000 dinara!), vojska širi svoje kapacitete (dok se tenkovi tope), Mladić po moralnoj osnovi pripada u Hagu, Milošević ga (Ponoša) je odlikovao, ali on ne voli Miloševića i kako izbor između NATO pakta  ili neutralnosti zemlje "nije tema o kojoj bih se izjašnjavao zato što je moj glas samo jedan od glasova sedam i po miliona građana".

Ponoš je u međuvremenu izgleda pronašao svoj glas, pa tako sada opcija NATO deluje kao "nikad ne reci nikad".

KADA PONOŠ KAŽE ZA NATO "NIKAD NE RECI NIKAD", MENI JE SVE JASNO Ljiljana Smajlović prozrela Đilasovog pulena - čovek NE ULIVA POVERENJE

Vredi se podsetiti i ovog citata iz intervjua, gde odgovara na pitanje o tome kako je opremljena vojska:

- Srpski vojnik vrednosno nema čega da se stidi. Mi smo vojska koja ima reference vredne poštovanja. Tokom saradnje s drugim vojskama, uverili smo se da možemo potpuno da se merimo s njima. To što neko ima opremu staru pet, a mi 25 godina, drugo je pitanje.

Vojska Srbije je u međuvremenu profesionalizovana, obučena, opremljena i naoružana do zuba, ali do tih promena je došlo tek sa smenom demokratske vlasti. To su činjenice.

A sada malo o tome zbog čega je uvek loša ideja imati vojno lice na čelu države u 21. veku.

Istorijski gledano, vojni oficiri su uvek dolazili na vlast uz pomoć puča, i njihova vladavina je obično bila obeležena opresijom naroda i velikim brojem mrtvih.

Napominjemo da ovde ne pričamo o američkim predsednicima čije su vojne titule uglavnom bivale u formi glavnokomandujućeg Armije i na koje se nastupalo po političkoj dužnosti.

Većina američkih predsednika jeste bila u vojsci, čak 32 od 46, ali je samo 5 njih bilo iz redovne vojske, a 13 iz redova oficira (onih koji su zaista videli rat).

Foto: Shutterstock

Dobar primer u ne tako davnoj prošlosti je Idi Amin, general-major koji je za samo 8 godina vladavine praktično vratio Ugandu u srednji vek.

Druga poznata imena su vazduhoplovni maršal Hosni Mubarak, pukovnik Žan-Bedel Bokasa, vojni diktator Žan-Baptist Bagaza (pukovnik), general Manuel Noriega, general Agusto Pinoče, general Pol Pot, maršal Sadam Husein, maršali Kim Il-Sung, Kim Džong-Il i Kim Džong-un, general Enver Hodža, vrhovnik Franjo Tuđman, Prvi Maršal Imperije Benito Musolini i u Rusiji generalisimus Josif Staljin.

Svaka od ovih vladavina započeta je ratom, građanskim ratom ili pučem,  često isto tako i završena.

Svako od ovih vojnih lica uspostavilo je diktatorsku, jednopartijsku vlast. Za vreme njihovih mandata dešavao se genocid, često nad sopstvenim stanovništvom, češće nad manjinama i okolnim državama, 

Ili, kako je Ponoš rekao 2008. u intervjuu za "Pres":

- Posao vojske nije da se opredeljuje šta treba da radi, nego kako. O pameti političara odlučuju birači na izborima, a ne ja.

Da li je na pameti birača da ovaj general u karijeri iza sebe ima stranu školu (britansku i švajcarsku), NATO veze, afere u vezi sa prisluškivanjem i upropašćenu vojsku, i da li planira da isto uradi državi ako se dočepa vlasti, ostaje da se vidi.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI