DRAGIŠA PETROVIĆ KOME JE NATO UBIO MAJKU I DECU 1999. GODINE ZA ALO! PORUČUJE: Treći put sam umro 17. februara!
„Tri puta sam umro, tri puta mi je srce iščupano iz grudi. Prvi put je to bilo 1. maja 1999. godine, kada su mi NATO zlikovci ubili dvoje dece i majku, drugi put kada se desio onaj martovski pogrom tokom kojeg su ekstremisti ubijali, premlaćivali i proterivali naš narod, spaljivali naše crkve i manastire, a treći put sam dušu ispustio kada su proglasili takozvanu nezavisnost pre 14 godina. Posle svega toga, smrt mi dođe kao uteha.“
Ovako je juče za Alo! govorio Dragiša Petrović iz Gračanice, koji zajedno sa suprugom Zoricom broji dane koje provodi bez svoje dece Nikole i Marije, koji su nastradali kada su avioni zlikovačke Alijanse razneli autobus „Niš ekspresa“ u kojem je bilo pedeset civila.
Ovaj Srbin slomljenog srca kaže da mu je bilo mnogo teško kada je čuo da je Priština donela odluku da takozvano Kosovo proglasi nezavisnost.
- Ta vest me je strašno pogodila. Kada sam to čuo, u glavi su mi se vratile slike zapaljenog autobusa u kojem su bila ugljenisana tela moje dece koja su nastradala ni kriva ni dužna. Ubio ih agresor, pucao na njih kao kukavica, i to odozgo, s udaljenosti od nekoliko kilometara. Pet godina kasnije se desio martovski pogrom, mnogo naših ljudi je tada nastradalo, rušili su naše crkve i manastire, spaljivali ih... Ubijali su nas kao miševe. Sve je to bio krvavi uvod u ono što se desilo 17. februara 2008. godine, kada su proglasili takozvanu nezavisnost. Dvadeset godina pre toga su nas ubijali i proganjali odavde - priča Dragiša Petrović.
Nikola i Marija - Alo!
Tog dana kada su tadašnje vlasti u Prištini donele odluku o takozvanoj nezavisnosti, Dragiša i njegova supruga su bili na groblju. Zapalili su tri sveće, za ćerku, sina i majku. Dragiša se seća da ga je tada supruga Zorica pitala kada će doći dan da i oni legnu pored svoje dece.
- Vraćali smo se sa groblja, sećam se kao danas, bila je nedelja, prohladno, duvao je neki vetar. Stezao sam ženu za ruku i odgovarao joj na pitanje kada ćemo opet biti sa svojom decom. Sreli smo jednog komšiju koji nam je rekao da je na vestima čuo da je Priština proglasila nezavisnost i da nam na KiM više nema života. Ne znam kako smo Zorica i ja uopšte uspeli da dođemo do kuće, kao da su nas noge izdale. Plakali smo, suza je suzu stizala... Udario sam rukama o svoje grudi i rekao bogu: „Uzmi nas, mi ionako ne živimo od kako smo decu izgubili.“ Zorica je zajecala i zagrlila me jako - kaže Dragiša, koji, kako dodaje, još uvek čeka da mu se ostvari želja da opet bude sa svojom decom.
Zorica i Dragiša gotovo svakog dana idu na groblje i grle hladnu i crnu mermernu ploču na kojoj su ispisana imena njihove dece. Po povratku odu i do Manastira Gračanica, gde se pomole za svoj narod i državu Srbiju.
- Mi druge države sem Srbije nemamo, niti nam je druga uopšte i potrebna. Ono što smo imali ubili su nam zlikovci, a ljubav prema Srbiji u nama će živeti sve dok nam ova izlomljena srca budu kucala - tiho je prozborila Zorica dok je išla za nama svojim dvorištem.
Ćerku sam prepoznao po lančiću
Brat i sestra, Nikola (17) i Marija (15), zajedno sa svojom bakom Smiljanom, 1. maja 1999. godine krenuli su autobusom „Niš ekspresa“ iz Prokuplja za Gračanicu. Nikoli je za sedam dana bio osamnaesti rođendan i planirao je da tog dana ruča sa svojim ukućanima jer zbog bombardovanja nije mogao da organizuje veću proslavu. Autobus je bio pun putnika, nijedno sedište nije bilo slobodno.
Oko podneva začuo se jak fijuk sa neba, a onda je autobus odleteo u vazduh. Pored Nikole, Marije i bake Smiljane, poginulo je još 47 putnika civila, među kojima petnaestoro dece. Nikolin i Marijin otac tada je bio mobilisan, nosio je srpsku uniformu i kod Prizrena branio granice svoje države. Na radiju je čuo da su NATO avioni razneli autobus pun putnika, ali on nije znao da su u njemu bila njegova deca i majka. Njegovi pretpostavljeni su to znali, ali nisu imali srca da mu kažu pa su ga poslali kući. Nekoliko dana kasnije išao je u Prištinu da prepozna tela svoje dece i majke.
- Ćerku sam prepoznao po lančiću, a Nikolu po zubima i krstiću. Telo majke je takođe bilo neprepoznatljivo. Sahranio sam ih na Nikolin osamnaesti rođendan, 7. maja 1999. godine. Lančić i krstić čuvamo, to je deo njih, deo nas - kaže Dragiša.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (1)
Banja Luka
18.02.2022 09:28
Nek Vam Gospod Bog da mira i snage. Da Vam se ostvari želja i hvala Vam što volite svoju zemlju. I da se sve Srpske zemlje ujedine i da nam sunce svima sine! Da živimo svi u slozi! Srbija sa Kosovom, Republika Srpska i Crna Gora!