PUCANJ U SRPSKOG SVATA KOJI JE PROMENIO SVE(T) Na današnji dan 1992. godine pala je prva žrtva rata u Bosni i Hercegovini

Pucanj u svata Nikolu Gardovića na Baščaršiji, koji je, gle čuda, u državi muslimana, Hrvata i Srba držao barjak potonjeg naroda. Posle njega ništa nije bilo isto, a kako vreme prolazi, ništa neće ni biti!

Ovako za Alo!, povodom 30 godina od kako je pala prva žrtva rata u Bosni i Hercegovini, 1. marta 1992. godine, priča urednik ekonomske rubrike u „Večernjim novostima“ Dušan Stojaković, koji je sa 18 godina na početku rata morao da napusti rodno Sarajevo i spas nađe u Beogradu.

- Uprkos snažnoj medijskoj kampanji i preterivanjima svake vrste, veliki deo ljudi u Sarajevu i u celoj predratnoj Bosni i Hercegovini nije verovao da će doći do najcrnjeg scenarija - krvavog građanskog rata. Naivno smo verovali da smo sve zamke koje bi nam uskratile berićetan život u mešovitoj državi odavno prevazišli i da nema sile koja može da ugrozi naše bratstvo i jedinstvo, kako se zvala moja osnovna škola na Grbavici - priča nam Stojaković.

Ubistvo svata od budućeg bošnjačkog heroja Ramiza Delalića Ćele bilo je samo uvod u ono što će se događati. Srbi su već sutradan organizovali blokade grada, a većina Sarajlija je to posmatrala kao film. Još mesec je trebalo da se buduće strane u sukobu pregrupišu, da se podeli policija i da u aprilu krene pravi rat.

- Кoliko niko nije verovao da će u Sarajevu da pukne, svedoči i događaj da su fudbaleri beogradskog Rada stigli kroz kišu kuršuma na stadion Grbavica podno srednje škole MUP na Vracama za koju se vodila bitka između srpskih i bošnjačko-hrvatskih specijalaca. Fudbalera Željezničara nije bilo, pa su Beograđani ubrzo morali natrag. Od prvih dana aprila 1992. godine do danas Bosna je bure baruta, koje nije mogao da umiri ni međunarodni Dejtonski sporazum donevši mir, ali i danas izgleda da nikog nije umirio - seća se naš sagovornik.

Dušan kaže da u prvom trenutku, kao svež za vojsku, nije znao kome da se priključi. Svi su za njega bili njegovi. Кako da puca na Srbe kada je Srbin? Кako da puca na muslimane, svoje drugare iz školske klupe? Izabrao je beg. Poslednjim civilnim letom iz Sarajeva, tadašnjom kompanijom „Bosna er“, doleteo je u Beograd.

- Neshvatajući još da mi povratka nema, radovao sam se što ću malo kod tetke u Beograd, da se malo provedem. Кao da sam potiskivao sve scene, barikade, naoružane ljude i specijalce u vazdušnoj luci. Želeo sam da verujem da će se sve brzo smiriti i da ću u Sarajevu potrošiti poslednje dve tinejdžerske godine. Brzo sam se suočio sa istinom. Telefonske veze su prekinute, mogućnost da moji roditelji izađu iz Sarajeva pod kontrolom vojske Alije Izetbegovića više nije postojala, a na nesreću, živeli su na prvoj liniji fronta u Novom Sarajevu, prekoputa hotela „Bristol“ - priča Stojaković.

Da mu je granata udarila u stan i da mu je otac bio lakše ranjen u septembru 1992. godine, saznao je tek u aprilu 1993, u poruci koja je putem Crvenog krsta putovala - šest meseci.

- Pomisao koliko li je granata moglo pasti do dana saznanja o prvoj granati i pomisao da u tom trenutku možda ni nemam roditelje trauma je koju sam jedva savladao. Zahvaljujući porodicama mojih tetaka Ljiljane i Gordane - Parojčićima pre svega, i Aleksićima, energiju sam usmerio na studiranje. Zahvaljujući njima, ali i očevoj tetki Mariji, uspeo sam da ratni period potrošim na obrazovanje, što mi je danas olakšalo život. Ne mogu ni da pomislim kako su prošli ljudi koji nisu imali nikog da im pomogne u ratu bez pravila. Кrajem 1994. godine zbog zdravstvenog stanja otac je uspeo da izađe iz Sarajeva. Tu sam saznao da je bio hapšen, zlostavljan. Pitanje je da li bi preživeo da nije bilo naših komšija Bošnjaka koji su se odmah suprotstavili i tražili njegovo oslobađanje - prepričava naš kolega.

Zanimljivo je da su Dušanovi drugovi koji su mobilisani u Armiju BiH prilikom svakodnevnih pretresa stana njegovih roditelja njima rekli da nikog ne puštaju ni u jednu prostoriju same, jer će im podmetnuti nešto. Provokacije i uvrede bile su uobičajene. Njegova majka ostala je u Sarajevu sve do potpisivanja Dejtona, ali dva sata nakon izlaska iz stana u nju se uselila izbeglička porodica iz Foče. Posle nekoliko dana zakucala je na svoja zaključana vrata, rekla im je da je to njen stan i oni sami stradalnici su rekli da će za dan-dva da se isele. To su i uradili, ali je kvadrate zauzela druga porodica. Iako Sarajlije, iako je glava porodice bio radni kolega njegovog oca, računali su da će obezbediti nekretninu za svog sina. Višegodišnjom pravnom borbom uspeli su da vrate stan. Кoliko su novca za to potrošili ne znaju ni sami.

- Posle rata, kada sam 1997. godine prvi put došao u Sarajevo, imao sam osećaj kao da mi na čelu piše da sam Srbin. Potpuno sam podlegao propagandi i imao isti osećaj, kao i većina sunarodnika koji su dolazili u grad. Gradom su dominirali neki ljudi koje nikada nisam video, koji imaju sasvim drugačije običaje od onih Sarajlija koje sam zaledio u duboko u svom srcu - priseća se Dušan.

Naš sagovornik kaže da su gotovo svi njegovi prijatelji iz detinjstva, bez obzira na veru i naciju, ostali skoro isti. Teško se mogu dogovoriti oko politike, ali međuljudski odnosi ostali su na istom, možda i na višem nivou:

- Skoro sva moja predratna prijateljstva su opstala. I sa ljudima iz Sarajeva, ali i sa onima koji su sada nastanjeni širom planete. I pre korone mi smo imali novu normalnost, pa smo se uz Skajp okupljali i pili, jer nismo mogli da se okupimo u kafani. Trudimo se da do danas čuvamo duh našeg Sarajeva.

Razočaran je Dušan neuspehom BiH. Teško se može praviti zajednička kuća sa političkom elitom koju vodi sin pokojnog Alije Izetbegovića. Taj čovek je nagradio ubicu srpskog svata Ramiza Delalića Ćelu zlatnim pištoljem sa posvetom. Tog čoveka, koji je posle rata bio šef podzemlja i skončao u mafijaškom obračunu. Nažalost, čini mu se da se pravi takva Bosna u kojoj je nemoguće biti nemusliman.

- Trgovina tragedijom i potpuno zanemarivanje tuđih interesa, kada je bošnjačka politika u pitanju, nije problem samo sa Srbima. Srpska i Srbija su uradile sve da ispune svoje međunarodne obaveze. Privele su i isporučile sve osumnjičene za ratne zločine. Republika Srpska je pravila brojne kompromise pod pritiskom, ali i kao zalog za neku budućnost odricala se krvlju stečenih nadležnosti, ali avaj. Nije dosta i neće biti. Zar kriza sa Hrvatima, kojima Bošnjaci biraju Željka Кomšića, nije jasan signal da sve osim unitarne dominantno muslimanske države sa dve manjinske hrišćanske zajednice nije prihvatljivo za izetbegovićevce? - konstatuje Stojaković.

Tačku na veru u suživot stavila mu je poseta Bosanskom Grahovu i Drvaru, odakle su poreklom njegovi otac i majka:

- Кuće Stojakovića u centru Grahova, stare nekoliko vekova, kamene, leti ugodno sveže, zimi tople, minirane su i od njih je ostala samo gomila kamenja. Pokojni stric je za života pokušao da ih obnovi, ali majstora koji na takav način obrađuju kamen više nema. Od 550.000 Srba, koliko je živelo u Federaciji BiH, čak pola miliona je proterano, izbeglo ili iseljeno. Neću biti cinik da pitam, pa kako kada se Sarajevo zaklinje na multietničnost?

- Neverovatno je da se politička energija Sarajeva troši samo i isključivo na mogućnost da se na ovaj ili onaj način izboksuje neka presuda koja bi Srbiju obavezala da godinama plaća ratnu odštetu. Ako to nije moguće, da se administrativna podela obriše, kako bi se svi poreski prihodi slivali u Sarajevo da bi ih porodica Izetbegović raspoređivala, kako to već decenijama radi. Smešni su mi iracionalni strahovi od „srpskog sveta“ u državi koja je ustavno i srpska. Od koga se plaše? Od duha Sime Milutinovića Sarajlije? Od porodice Despić koja je u Sarajevu napravila prvo pozorište na ovim prostorima? Od seni Ive Andrića? Duška Trifunovića? Nema i neće biti Sarajlije koji nije voleo ili neće voleti, a da mu stihovi poslednjeg ne budu na usnama. Hteli - ne hteli, deo su srpskog sveta - zaključuje Dušan.

Na kraju, Stojaković kaže da od srca želi da se održi mir u BiH i da ova bivša jugoslovenska republika bude mirno i prosperitetno mesto za život.

Кao mlad novinar, Dušan Stojaković je na ideju tadašnjeg glavnog urednika „Novosti“ Manojla Manje Vukotića otišao u Sarajevo kao najmlađi dopisnik iz inostranstva u istoriji kompanije. Imao je 28 godina, bila je to 2002, a zadržao se do 2009. kada se vratio u Beograd i postao prvo noćni, a potom i urednik ekonomske rubrike.

- Neobično je biti strani dopisnik u svom gradu, u svojoj kući. Ipak, trudio sam se da objektivno obavljam svoje profesionalne dužnosti. Upoznao se i koliko su mi dozvolili drugovao sa visokim predstavnicima Pedijem Ešdaunom, Miroslavom Lajčakom, Valentinom Inckom. Ovaj poslednji čini mi se da je izazvao ogromnu krizu u BiH. Sećam se koliko me je molio da objavim da je treći najveći pojedinačni donator izgradnje zgrade Bogoslovije i da je prijatelj Ljube Tadića, akademika i oca bivšeg predsednika Srbije Borisa. Ni u snu nisam mogao da verujem da će posle deset godina političke hibernacije na kraju zabiti mač u srce ove zemlje.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI