ĐINĐIĆ NIJE JEDINI PREDSEDNIK VLADE KOJI JE UBIJEN U SRBIJI Ovo su najpoznatiji atentati na premijere u novijoj istoriji

Japan je u šoku nakon ubistva 67-godišnjeg političara, posebno zbog činjenice da u toj zemlji vlada stroga kontrola oružja, i da je izuzetno niska stopa kriminala. Tokom 2006. godine desila su se samo dva ubistva vatrenim oružjem, u zemlji od čak 120 miliona stanovnika!

Ipak, atentati na političke ličnosti i premijere u svetu nisu retkost. Nabrojali smo nekoliko najpoznatijih atentata na premijere i predsednike vlada u novijoj istoriji.

Alo.rs/ Shutterstock

 

Zoran Đinđić

Nama u Srbiji je svakako najpoznatiji atentat na premijera Zorana Đinđića. Đinđić je bio srpski političar i filozof, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda i predsednik Vlade Republike Srbije.

Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12.30 Đinđić je pogođen metkom koji je prošao kroz njegovo srce. Iako je brzo odveden u bolnicu, proglašen je mrtvim jedan sat kasnije.

Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović.

Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski podoficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.

Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, naredio je Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je 21. februara 2003. godine, kada je poznati kriminalac i član zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić.

Istovremeno, pored auto-puta čekalo je nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

EPA/SASA STANKOVIC

 

Dimitrije Cincar Marković

Đinđić nije jedini predsednik Vlade Srbije koji je ubijen. U Majskom prevratu 1903. godine je od ruke zaverenika postradao i Dimitrije Cincar Marković, u tom trenutku 53. predsednik vlade Kraljevine Srbije.

Učestvovao je u Prvom i Drugom srpsko-turskom ratu, a posebno se istakao u opsadi Niša i borbama kod turskog utvrđenja Samokovo.

U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine učestvovao je kao komandant 11. puka, mobilisanog iz Kragujevca i Šumadije. Ovaj puk je postigao zapažene uspehe 15. i 19. novembra 1885. na početku bitke na Slivnici.

General Dimitrije Cincar-Marković ubijen je u noći Majskog prevrata 10. juna na 11. jun 1903, na kućnom pragu svoje kuće na uglu Krunske i Resavske ulice. 

U noći prevrata očekivao se porođaj Ružice, kćerke Cincar-Markovića, koja je bila udata za artiljerijskog poručnika Jovana Miljkovića, kraljevog ordonans oficira.

Kralj Aleksandar, znajući da se Miljkovićeva žena porađa, rekao mu je da ga oslobađa od dužnosti da bi bio sa porodicom. Zahvaljujući se kralju na pažnji odgovorio je da će biti lekari uz porodilju i "da se nada u Boga" da će se sve biti dobro i bez njegovog prisustva.

Prema jednom izvoru, pošto zaverenici nisu uspeli da nađu u dvoru kralja i kraljicu, pukovnik Aleksandar Mašin, koji, nakon Apisovog ranjavanja rukovodi zaverenicima, odlučio je da je vreme da se preuzme vlast u državi.

Mašin je dao pismenu naredbu da se ubiju predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, kao i kraljičina braća artiljerijski poručnik Nikola Lunjevica i konjički potporučnik Nikodije Lunjevica.

Iste noći, pre Dimitrija Cincar Markovića, u dvoru je ubijen i njegov zet poručnik Miljković, kraljev ordonans oficir. Drugi zet kapetan Vojin Maksimović osuđen je 1907, zbog sukoba sa zaverenicima, na 10 godina robije.

Dimitrije Cincar Marković je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Printscreen

 

Patris Lumumba

Patris Lumumba je bio prvi premijer nezavisne Demokratske Republike Kongo od 1960. godine i osnivač Kongoanskog nacionalnog pokreta. Posle vojnog udara 1960. godine Lumumba je protivustavno smenjen i 1. decembra stavljen u kućni pritvor u Leopodvilu.

Ubijen je 17. januara 1961. godine uz prećutnu podršku bivše belgijske kolonijalne sile. NJegovo telo spaljeno je u plitkom grobu, iskopano, prebačeno 200 kilometara dalje, ponovo zakopano, ekshumirano, potom isečeno na komade i konačno rastvoreno u kiselini.

Belgijski policijski komesar Žerar Sote, koji je nadgledao i učestvovao u uništenju njegovih posmrtnih ostataka, uzeo je njegov zub, priznao je kasnije. Govorio je i o drugom zubu i dva prsta odstranjena sa leša, ali oni nikad nisu pronađeni.

Posle ubistva Patrisa Lumumbe u Beogradu su u znak protesta održane velike demonstracije koje su se pretvorile u nerede. Zauzeta je i opljačkana belgijska ambasada, jer se smatralo da su Belgijanci, kao bivši kolonisti, umešani u ubistvo Lumumbe.

Jedan od studentskih domova i jedna ulica u Beogradu, Nišu, Subotici, Vranju, Smederevu i Zaječaru po njemu nosi ime.

Printscreen

 

Indira Gandi

Indira Gandi je bila indijska političarka i državnica, premijerka Indije u dva mandata - od 1966. godine do 1977. godine, pa ponovo od 1980. godine do 1984. godine, te jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih, kao i jedna od najistaknutijih političkih figura druge polovine dvadesetog veka. 

Rođena je 19. novembra 1917. godine u Alahabadu, kao ćerka jedinica DŽavaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Diplomirala je na Univerzitetu Visva-Bharati u Bengalu, a kasnije je studirala i na univerzitetu Oksford u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Indira je tokom godina na vlasti sve više različite aspekte javnog života u Indiji stavljala pod svoj strogi nadzor. Mnogi su u tim njenim potezima videli uticaj njenog politički neiskusnog mlađeg sina Sandžaja, kome se Indira sve više obraćala za pomoć.

Dana 31. oktobra 1984, njeni telohranitelji iz redova naroda Sika, Satvant Sing i Beant Sing, upucali su je iz službenog oružja u bašti premijerske rezidencije.

Navodno, razlog za atentat je osveta za operaciju Plava zvezda, u kojoj je poginulo gotovo 500 Sika koji su odbili da napuste Zlatni hram u gradu Amricar. 

Indira Gandi je trebalo da bude intervjuisana od strane britanskog sineaste Pitera Justinova, koji je snimao dokumentarac. Dok je prolazila pored kapije koju su čuvali atentatori, Beant ju je pogodio tri puta, dok je Satvant ispalio 30 metaka.

Oni su potom bacili oružje i predali su se. NJih su stražari odveli u drugu prostoriju gde je Beant ubijen. Satvant je osuđen na smrt vešanjem.

Tirat Das Dogra, lekar koji je obavio obdukciju Indire Gandi, naveo je da je ona imala 30 rana od metaka - iz automatske puške "sten" i revolvera kalibra 38 milimetara. Sedam metaka je ostalo u telu, dok je 23 prošlo kroz nju.

Printscreen

 

 

Ulof Palme

Sven Ulof Joahim Palme bio je švedski političar, predsednik Švedske socijaldemokratske stranke od 1969. do 1986, i premijer Švedske u dva mandata; od 1969. do 1976, i od 1982. do 28. februara 1986, kada je ubijen u atentatu.

U Švedskoj u to vreme političkog nasilja gotovo da nije ni bilo, zbog čega je Palme često izlazio bez telohranitelja u grad. 

Oko ponoći 28. februara 1986. išao je kući iz bioskopa sa suprugom Lizbet centralnom stokholmskom ulicom Sveagen kada je iz blizine pogođen u leđa. Drugi hitac pogodio je Lizbetina leđa. Proglašen je mrtvim po dolasku u bolnicu Sabatsberg. Lizbet je preživela bez ozbiljnih povreda.

Zamenik premijera Ingvar Karlson je odmah preuzeo dužnost predsednika vlade, mesto koje je zadržao do 1991. Preuzeo je i rukovodstvo Socijaldemokratske partije, koje je držao do 1996. godine.

Dve godine nakon ubistva, Krister Peterson, kriminalac i narkoman, osuđen je za Palmeovo ubistvo, ali je njegova presuda poništena. Drugi osumnjičeni, Viktor Gunarson, emigrirao je u Sjedinjene Države, gde je bio žrtva ubistva 1993. godine, pa je atentat ostao nerešen.

Treći osumnjičeni kojeg su popularno nazivali "Čovek iz Skandije", po radnom mestu u zgradi Skandija pored mesta zločina, izvršio je samoubistvo 2000. godine. 

Švedski istražitelji su se 18. marta 2020. sastali u Pretoriji sa pripadnicima južnoafričkih obaveštajnih agencija kako bi razgovarali o slučaju. Južnoafrikanci su švedskim kolegama predali dosije iz 1986. godine. Goran Bjorkdal, švedski diplomata, preduzeo je nezavisnu istragu o Palmeovom ubistvu, i njegov zaključak je da je naručilac atentata južnoafrički režim.

General-major Kris Tirion, koji je bio na čelu vojne obaveštajne službe Južne Afrike tokom poslednjih godina režima aparthejda, potvrdio je Bjorkdalove tvrdnje 2015. godine.

Švedski tužioci su 10. juna 2020. javno izjavili da znaju ko je ubio Palmea i nazvali Stiga Engstroma, takođe poznatog kao "Čovek iz Skandije", kao atentatora. Engstrom je bio jedan od dvadesetak ljudi koji su tvrdili da su bili svedoci atentata, a kasnije su ga švedski pisci Lars Larson i Tomas Peterson identifikovali kao potencijalnog osumnjičenog.

S obzirom na to da je Engstrom izvršio samoubistvo 2000. godine, vlasti su takođe najavile da će istraga o Palmeovoj smrti biti zatvorena.

Printscreen

 

Printscreen

Jicak Rabin

Jicak Rabin je bio izraelski oficir i političar. Rođen je u Jerusalimu, gde je završio poljoprivrednu školu. Tokom Prvog izraelsko-arapskog rata 1948. komandovao je odbranom Jerusalima, a u završnoj fazi rata vodio je operacije protiv Egipćana u pustinji Negev.

 Godine 1973. ušao je u politiku i nakon ostavke Golde Meir 1974. postao je peti izraelski premijer i prvi koji je rođen u Izraelu. U aprilu 1977, nakon serije skandala, bio je prisiljen da vođstvo stranke prepusti Šimonu Peresu.

Na mirovnom skupu 1995. ubio ga je izraelski desničarski ekstremista Jigal Amir, koji se protivio mirovnom sporazumu sa Palestincima.

Rabin je prisustvovao masovnom mitingu na Trgu kraljeva Izraela u Tel Avivu, održanom u znak podrške Sporazumu iz Osla. Kada se skup završio, Rabin je krenuo niz stepenice gradske skupštine prema otvorenim vratima svog automobila, pri čemu je Amir ispalio tri hica u Rabina iz poluautomatskog pištolja.

Dva hica su pogodila Rabina, a treći je lakše povredio Jorama Rubina, jednog od Rabinovih telohranitelja. Rabin je prebačen u obližnju bolnicu Ičilov, gde je preminuo na operacionom stolu od gubitka krvi i dva probušena pluća.

Amira su odmah uhvatili Rabinovi telohranitelji i policija. Kasnije mu je suđeno, proglašen je krivim i osuđen na doživotni zatvor. Posle hitnog sastanka vlade, izraelski ministar spoljnih poslova Šimon Peres imenovan je za vršioca dužnosti izraelskog premijera.

Jicak Rabin je sahranjen na planini Hercl 6. novembra 1995. godine.

Rafik Hariri

Rafik Baha el Din al Hariri je bio libanski preduzetnik i premijer te zemlje od 1992. do 1998. i ponovo od 2000. do svoje ostavke 2004. Bio je na čelu pet vlada za ovo vreme. Hariri je dominirao posleratni političkim i poslovnim životom u Libanu, i često mu se pripisuju zasluge za obnovu glavnog grada Bejruta posle petnaestogodišnjeg građanskog rata.

Hariri je ubijen 14. februara 2005. kada je oko 1.800 kilograma eksploziva, sakrivenog u parkiranom kombiju, detonirano dok je njegova kolona prolazila pored hotela St DŽordž u Bejrutu.

Poginule su 23 osobe, uključujući i samog Haririja. Među ubijenima je nekoliko Haririjevih telohranitelja i njegov prijatelj i bivši ministar ekonomije Basel Flejhan.

Hariri je sahranjen zajedno sa svojim telohraniteljima, koji su poginuli u bombaškom napadu, u blizini džamije Mohamed Al-Amin.

U svoja prva dva izveštaja iz 2014. godine, Međunarodna nezavisna istražna komisija Ujedinjenih nacija navela je da bi sirijska vlada mogla biti povezana sa atentatom.

Kanadska radiodifuzna korporacija tvrdi da je specijalni istražni tim UN pronašao dokaze o odgovornosti Hezbolaha za atentat. Tribunal koji podržava UN izdao je četiri naloga za hapšenje članova Hezbolaha.

Hezbolah je, sa druge strane, za atentat okrivio Izrael.

Navodne pristalice Hezbolaha Salim DŽamil Aiš, Hasan Habib Merhi, Husein Hasan Onejsi i Asad Hasan Sabra optuženi su za ubistvo i suđeno im je u odsustvu pred Specijalnim tribunalom za Liban.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI