VASKRŠNJI ALO! INTERVJU Episkop bihaćko-petrovački Sergije govori za naš list: KOSOVSKI BOJ SUĐEN SVAKOM SRPSKOM NARAŠTAJU

U velikom vaskršnjem intervjuu za Alo! to što ga napadaju kad god izrekne neku pohvalu na račun predsednika Aleksandra Vučića kaže da je Srbin i da mu je teško da prizna da je među nama mnogo onih koji ne opraštaju uspeh bližnjem svome. Zato time i počinjemo ovaj razgovor...

- To je naš veliki nedostatak na čijem ispravljanju, kao pojedinci, moramo raditi jer je to prvenstveno duhovni nedostatak. Tako je i sa predsednikom Vučićem, kojem politički oponenti ne priznaju čak ni one uspehe koji su evidentni i vidljivi čak iz satelita, a tu mislim na putnu mrežu, koja će, verujem, preporoditi Srbiju i biće od koristi svima na Balkanu. Ovo što sam rekao je samo ilustracija naše političke stvarnosti, koja mora biti bolja. Treba da podstičemo one koji nas vode napred, ne da im budemo smetnja na putu dobra za sve nas. Nisam pohvalno govorio o predsedniku Vučiću da bih ga hvalio i uzdizao, već da bih priznao ono što jeste, ono što svako zna, a što neće svi da vide i priznaju. Mi Srbi imamo tu manu da svoje vođe učinimo velikim tek onda kada nestanu sa političke scene, pa i iz života, ali dok su na sceni, dok im možemo pomoći podrškom ili čak pozitivnom kritikom, mi ih saplićemo, umanjujemo njihove uspehe, činimo ih onakvima kakvi najčešće nisu. Na to nas podseća istorija kao učiteljica života, međutim, neke lekcije preskačemo stotinama godina. Zato i posrćemo.

Šta su najveći izazovi za Srbe danas?

- U stvarnom životu, pa i u geopolitičkom procepu u kojem se nalazimo, najvažnije je prepoznati vreme, dobro pročitati znakove koji nam se sami ukazuju, pa videti kako da prođemo što bezbolnije u sukobu velikih. Od nas ne zavisi sudbina čovečanstva, ali isključivo od nas zavisi da li ćemo i kako preživeti i nadživeti istorijski trenutak u koji smo stavljeni, ne svojom voljom. Potrebno je mnogo mudrosti, unutrašnje sabornosti i vizionarskog duha onih koji nas vode da bismo što bezbolnije prošli kroz nemirno more današnjeg sveta. S druge strane, trebalo bi da očuvamo identitet, a to zavisi samo od nas. Važno je da čuvamo svoj jezik, svoje pismo, veru, tradiciju, kulturu. Isto tako, neophodno je da sačuvamo srpsko selo, jer je ono ishodište svih nas.

Pitanje svih pitanja: Kosovo.

- Kosovo i Metohija nisu samo pojmovi od ovoga sveta. Oni nose izvesnu metafizičku notu koja je teško razumljiva onima koji nemaju isti ili sličan sistem vrednosti. Kosovo i Metohija nisu samo teritorija protkana slavnom prošlošću, već centralno mesto naše epike, duhovnosti, kulture... Naše nacionalno pamćenje prožeto je svim onim što je poniklo na Kosovu, a tu mislim na Kosovski boj, Miloša, Lazara, Kosovku devojku, vernost, izdaju... Čak smo preko božura i biljni svet uveli u epsku poeziju, učinili ga metafizičkim. Teško je to razumeti svima onima koji nisu Srbi, pa su Kosovo i Metohija srce našeg nacionalnog postojanja. Ono što se danas dešava u vezi sa Kosovom i Metohijom jeste novi Kosovski boj, koji suštinski nikada nije ni završen, već je to boj koji je suđen svakom srpskom naraštaju. Ta politička drama neće skoro biti završena jer Srbi se nikada neće odreći Kosova i Metohije zato što bi gubitkom toga izgubili sebe. Ova srpska pokrajina je danas, svojim većim delom, pod istinskom okupacijom, ali dogod živi jedan jedini Srbin, Kosovo i Metohija će postojati, pa makar u epu, istoriji, pesmi... To je odlika velikih naroda, bez obzira na to koliko bili mali u svetskim okvirima, da pamte i prenose svoju baštinu, čineći je neuništivom.   

Kakvi su danas uloga i položaj SPC?

- Srpska pravoslavna crkva je, između ostalog, najstarija nacionalna institucija, što priznaju čak i oni koji sebe smatraju ateistima, ali i oni koji nemaju dobre namere prema srpskom narodu i njegovoj Crkvi. Otuda je značaj Crkve izuzetan, kako u našoj celokupnoj prošlosti tako i danas u ovo smutno vreme prepuno izazova. SPC okuplja Srbe gde god da se oni nalaze, ovde na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ali i u dalekoj Australiji, Americi, Evropi, Africi... Crkva je naš identitetski stub, zajednica koja nas, za razliku od država, uveliko nadživljava. Sve prolazi, Crkva ostaje, na onom istom putu koji joj je odredio Gospod Isus Hristos, a mi pravoslavni Srbi ukrcani smo na tu Lađu Spasenja, kako se Crkva često naziva, već više od hiljadu godina. Zato i opstajemo, postojimo i jesmo, jer ne možemo potonuti dokle god se imamo za šta uhvatiti, a to je vera Hristova koja nas drži stotinama godina. U vremenima koja dolaze Crkva će, čvrsto sam ubeđen, imati istu ulogu kakvu je imala u prošlosti i kakvu ima danas. U tome je njena snaga, u tome je njena misija.

U svetu vri. Hoće li čovečanstvo naći izlaz ili je ovo početak kraja?

- Trenutak je više nego delikatan, jer smo svetskom ratu bliži nego ikad. Ipak, nadam se da razumni ljudi, na svim stranama, neće dozvoliti da situacija eskalira do te tačke sa koje nema povratka. Naoružanje je danas takvo da može uništiti život na planeti, što me brine, kao i sve ljude koji ne žele rat. Uzdam se u Boga i dobronamerne ljude, kojih još ima, da će se pregovorima lokalizovati postojeći sukob i da će mir zacariti među pravoslavnom braćom u Ukrajini kako se bratska krv ne bi više prolivala radi interesa onih kojima su jednako daleki i Rusi i Ukrajinci.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI