EKSKLUZIVNO ZA ALO! Ispovest 45-godišnjeg Izraelca iz mesta Ganej Tikva, na koje je pala raketa Hamasa: "Borimo se sa zverima prerušenim u ljude!"

Tek što je ustao, supruga takođe, dok je njihov osmogodišnji sin spavao dubokim snom. Njihova zgrada smeštena je tik uz popularni tržni centar, a projektil je udario u zgradu sa suprotne strane šoping-mola. Sve u svemu, oko 400 metara od Boazovog stana.

Stupili smo u kontakt sa Ruvenom. Prvo što nam je rekao bilo je da svakog časa, kao rezervista, iščekuje poziv i polazak u rat. Na pitanje da li se plaši onoga što ga čeka, odgovara: „Ne, nema straha. Narod Izraela, svako od nas, spreman je da položi život za otadžbinu. Tako smo odgajani, tako učeni, tako osećamo.“

UZELI TAOCE

Boaz ne čeka naša dalja pitanja. Priča da se, kada je čuo prvo sirene, a zatim eksploziju, jedino se zabrinuo za sina. Supruga je, kao i on, spremna na sve.

- Kada sam video da je moje dete dobro, ništa me više nije zanimalo. Uključili smo televizor da vidimo šta se dešava i nedugo potom počele su da se ređaju stravične slike. U naše mesto, srećom, nisu upali teroristi, pa nije bilo potrebe za direktnom odbranom oružjem. Ali da je trebalo, bili bismo spremni. Ovde je sve tako organizovano da građani mogu da pruže otpor i sami, bez pomoći vojske, ukoliko bi do takve situacije došlo - objašnjava sagovornik Alo!.

Veze su začudo dobre. Čujemo ga razgovetno, iako pričamo sa čovekom koji je daleko hiljadama kilometara i javlja se iz zemlje koja je u ratu. Čujemo i kako u besu škrguće zubima dok opisuje užase koje je video proteklih dana. Govori nam da niko od njegove porodice i prijatelja nije stradao, ali da svakog stradalog doživljava kao rod najrođeniji. Poručuje da ne ratuju s ljudima, već sa životinjama prerušenim u ljude:

- Najgore mi je bilo dok sam gledao kako kao zveri progone majke s decom, starce i starice, kako hladnokrvno pucaju u nedužne ljude, u ljude koji za razliku od mene ili nekog drugog nikada nisu obukli uniformu niti držali oružje u rukama, a kamoli nekom naudili.

Konstatujemo da Izrael proživljava možda najteže dane u svojoj istoriji. Pitamo jesu li ljudi spremni, bez obzira na žrtve koje to nosi, na borbu do kraja?

- Do kraja, da, da, do kraja, ma kada on bio. Više nema nazad. Pređene su sve granice i crvene linije. Mi sa ove zemlje nemamo gde, znam da i Palestinci treba da žive tu, ali ne ovako, ne preko leševa žena i dece. Izvinite, emocije mi nadiru, teško je ostati pribran, ostati normalan. Loše vesti sada sustižu jedna drugu, znamo da u Gazi drže i mnogo naših talaca, neprestano na televiziji gledamo njihove porodice, nekima su oteta i po dva člana porodice, možete zamisliti kako je tim ljudima kad je nama ovoliko teško.

VOJNA OBUKA

Naš sagovornik je tri godine proveo u vojsci, a na dodatne obuke i vežbe išao je najmanje dva puta godišnje. Svoj ratni raspored nije želeo da nam odaje, ali ponavlja svoje reči s početka razgovora: „Spreman sam, kao i svi drugi Izraelci, i da poginem da bi moj sin mogao mirno da živi“. Ipak, nakon što udahne duboko nekoliko puta, dodaje i da rat nikada nikom nije doneo ništa dobro.

- Mi smo, međutim, primorani da ovaj rat vodimo. Šta vam god ko pričao, mi nikoga nismo prvi napali, mi ničiju decu i žene nismo ubijali. Nismo upadali na muzičke festivale, inače posvećene miru, i pobili gotovo 300 ljudi. Mi samo hoćemo da nas niko ne dira u našem Izraelu. Zar je to mnogo?

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI