LIČNI STAV - IGOR DAMJANOVIĆ Vlada na principima 5. oktobra bila bi pogubna

Ova ideja narodu je kandidovana i 2000, kada su njeni protagonisti za razliku od današnjih dana izašli u jednoj koloni. Međutim lider „starog“ DSS-a Vojislav Koštunica je brzo zaboravio na predizborna obećanja.

Na republičkim parlamentarnim izborima, koji su usledili nakon tri meseca, Koštunica ne izlazi samostalno, već u istoj koaliciji iz septembra, bez obzira što je DSS tada bio popularniji od ostalih 17 članica zajedno.

Pritisak Zapada je očigledno bio toliko jak i verovatno bi se to ponovilo i sa nekim novim sličnim projektom. Neposredno nakon izbora DSS je prvo marginalizovan, a potom i izbačen iz skupštine. Saradnja sa Haškim sudom za koju je Koštunica tokom kampanje govorio da je „deveta rupa na svirali“ ubrzo je postalo pitanje svih pitanja. Vlast uspostavljena u obojenoj revoluciji bila je pod potpunom političkom i ekonomskom kontrolom Zapada.

Postpetooktobarske vlasti zvaničnoj Moskvi saopštile su da tajni sporazumi sklopljeni sa Slobodanom Miloševićem, koji su rezultirali iznenađujućim zauzimanjem aerodroma „Slatina“ i razmeštanjem ruskih snaga u okviru misije KFOR, više ne važe, što ubrzo dovodi do ruskog povlačenja sa KiM. Odnosi Beograda i Moskve ponovo su kao i 2000. na meti prozapadne opozicije, odnosno njihovih pokrovitelja iz Brisela, Londona i Vašingtona. Za konstituente koalicije „Srbija protiv nasilja“ uvođenje sankcija Rusiji predstavlja neizostavnu obavezu, o kojoj nema diskusije. Floskulama i parolama da bi neuvođenje sankcija „zaustavilo EU integracije“, Srbiju „izolovalo od sveta“ i dovelo „sankcija EU“ mogu uplašiti samo infantilne. 

Da bi EU uvela bilo kakve sankcije Srbiji neophodno je da za to glasa Mađarska. Da Budimpešta neće glasati za sankcije tek tako, ili povodom nekog insceniranog povoda, nedvosmisleno je demonstrirano posle incidenta u Banjskoj. Dakle, briselske sankcije Beogradu zasada nisu čak ni pusto slovo na nekom memorandumu, već puka verbalna gimnastika nekolicine marginalnih evroparlamentaraca i domaćih agenata uticaja zaduženih da šire psihozu. Još veća besmislica je da će kompanije iz EU zatvoriti svoje fabrike ako „ne uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji“. Niko od njih nije investirao u Srbiji zbog otvorenih i zatvorenih imaginarnih EU poglavlja, ili stepena usaglašenosti sa spoljnom politikom Brisela, već zbog profita, kome naše specijalne ekonomske veze i sporazumi o slobodnoj i bescarinskoj trgovini sa Rusijom ne samo da ne smetaju već naprotiv.   

Istina je da su dosad 11 usvojenih paketa sankcija u znatnoj meri ograničili prostor za poslovnu saradnju sa Rusijom, ali sankcije bi pored moralnih i političkih konsekvenci dugoročno imale i štetne ekonomske posledice. Rat Rusije i Ukrajine neće večno trajati. Nakon propasti ukrajinske kontraofanzive na Zaporožju, trezvenim glavama na Zapadu jasno je da Rusija ne može biti poražena u ratu, kao i da se unutrašnje političko ustrojstvo u Kremlju ne može promeniti. Stoga svest o neophodnosti uspostavljanja mira i obnovi predratnih ekonomskih veza kroz postizanje kompromisa sa Rusijom na Zapadu sazreva i o tome se u tamošnjim medijima sve otvorenije govori. Dakle, kada se rat završi, Srbiji bi očuvane dobre političke veze i važeći preferencijalni ekonomski sporazumi sa Rusijom dali značajne komparativne prednosti u odnosu na one koji su slepo sledili diktate iz Brisela. Umesto šanse da bude most preko koga će Rusija i Zapad obnavljati svoje odnose, grupacija „Srbija protiv nasilja“ predlaže utapanje u amorfnu masu i jednim potpisom anuliranje svega što je poslednjih godina urađeno na izgradnji strateških odnosa sa Rusijom. Dakle srpsko uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji u 2024. godini bilo bi ravno prelasku iz partizana u četnike 1945.

CILJAJU RUSIJU, NIŠANE KINU

„Od nas se traži da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku i da uvodeći sankcije Ruskoj Federaciji prestanemo biti suverena zemlja i nacija. Ukoliko bismo pristali da to i učinimo, sledeći zahtev bi bio proterivanje kineskih investicija, bezuslovna tehnološka i ekonomska zavisnost od Zapada“, nedavno je obrazlažući svoju ostavku napisao šef BIA Aleksandar Vulin. O proterivanju kineskih investicija zasad se ne govori eksplicitno, posebno ne u predizbornoj kampanji. Međutim, opoziciona Junajted medija grupa, medijsko krilo prozapadne opozicije, već godinama sistematski radi na kompromitovanju kineskih investicija u Srbiji. Po iznosu investicija u Srbiju NR Kina je sa 1,4 milijarde dolara u prošloj godini sustigla sve zemlje EU zajedno.  

Zašto kineske investicije u Srbiji smetaju Zapadu i njihovim agentima uticaja? Kina je sve više organizaciono i tehnološki superiorna u odnosu na Zapad, posebno na zemlje EU. Izgradnja prvog auto-puta u Kini počela je 1989. i do današnjeg dana uspeli su da izgrade više od 130.000 kilometara. Efikasnost je poslednjih nekoliko godina zapanjujuća, grade po 9.500 kilometara godišnje, a kvalitet radova je besprekoran. Stoga, ne treba da nas čudi što puteve i kod nas u Srbiji i u Crnoj Gori grade upravo Kinezi. U pojedinim tehnologijama, kao što je recimo proizvodnja električnih automobila, Kina je danas daleko ispred Zapada. Na ulicama Pekinga danas je otprilike svaki treći automobil sa zelenim tablicama, kojima se označavaju električna vozila. „Evropi su potrebni mali, jeftini električni automobili da bi se suprotstavila Kini“, naslov je koji je pre nekoliko dana osvanuo u „Forbsu“, a u kome se navodi da je evropski koncept razvoja električnih automobila ne samo godinama u zaostatku za kineskim već i dugoročno prevaziđen.

Zahvaljujući multivektorskoj politici otvorenosti prema Istoku i Zapadu Srbija je tokom poslednjih 10 godina od svih bivših jugoslovenskih republika zabeležila najveći rast BDP-a, uključujući i članice EU Hrvatsku i Sloveniju. Da paradoks bude veći, pa i zapadne kompanije su u poslednjih 10 godina ozbiljnije investirale u Srbiju nego posle 5. oktobra. Ovo nije parola vladajuće stranke u predizbornoj kampanji, već procena svetskih finansijskih institucija. Eventualno formiranje tehničke vlade prozapadnih i patriotskih opozicionih grupacija, bila bi puka uvertira u političku reinkarnaciju Petog oktobra, u kojima bi patriotsko krilo, kao i onomad Koštunica, bilo jednokratno upotrebljeno kao buzdovan za rušenje državne politike mosta između Istoka i Zapada.

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI