VELIKI INTERVJU SRĐE TRIFKOVIĆA Svetu preti rat Kine i SAD, a Srbija ne završava na Drini

Profesor Srđa Trifković upozorava da svetu preti veliki sukob Kine i SAD, a podseća i na svoje reči da Srbija nikada neće postati članica EU, ističe važnost nepopuštanja u pregovorima o Kosovu i Metohiji, kao i upozorava da se danas Srbija brani u Banjaluci i Trebinju.

Da li je glavna geopolitička tema u "zoru" 2024. godine rat u Izraelu ili i dalje rat u Ukrajini?

 

Glavna geopolitička tema i dalje je rat u Ukrajini jer Gaza nema kapacitet da preraste čak i u regionalni, a kamoli globalni konflikt. Razlozi su višestruki. Kao prvo, vodeća zemlja arapskog sveta Egipat ima na svom čelu predsednika Sisija. Sisi je svojevremeno bio general koji je državnim udarom oborio vlast Muslimanske braće, koja su bila vrlo bliska Hamasu u Gazi. Prvobitno je Hamas bio ogranak egipatske Muslimanske braće. Saudisjkog Arabiji takođe ne pada na pamet da ulazi u sukob sa Izraelom oko Gaze. Štaviše, oni su samo najavili da odlažu normalizaciju diplomatskih odnosa, a to ne znači i da je potpuno stavljaju ad akta. Što se Jordana tiče, hašemitska dinastija nije zaboravila "crni septembar" daleke 1970. godine kada su nasilno morali da sputaju pokušaj palestinskih izbeglih političkih lidera da instrumentalizuju palestinske izbeglice u cilju preuzimanja vlasti u Jordanu. Takođe, u Libanu smo imali direktno učešće Palestinaca u izazivanju građanskog rata '80-ih i '90-ih koji je zemlju unazadio i gde sada, prema Palestincima postoji čvrst otpor svih segmenata, izuzev šiita koji pripadaju Hezbolahu na jugu zemlje. Tu nema ni govora o mogućnosti da se proširi sukob, a kamoli da izazove neke globalne posledice.

U Ukrajini stvar stoji drukčije jer, ukoliko Rusi iskoriste evidentnu vojnu i finanijsku slabost i nespremnost Ukrajine, tu nemogućnost zapadne Alijanse da nastavi da u nedogled finansira i oružanim snabdevanjima podržava Oružane snage Ukrajine, onda je neminovno da će doći do ili velike ruske ofanzive koja će ih dovesti, ne samo do Dnjepra, nego možda i do Kijeva i čak granica Poljske, Slovačke i Mađarske ili do nekog pokušaja zapadnih sila da novim diplomatskim obećanjima navedu Ruse na tanak led, da zaustave svoj prodor ili da ga spreče uz neka slatka obećanja, otprilike kao što su to bili Minsk 1 i Minsk 2, za koje sada znamo, po priznaju bivšeg francuskog predsednika Fransoe Olanda i nemačke kancelarke Angele Merkel i Viktorije Nuland da su bili samo laž i prevara da se Ukrajincima pruži vreme za jačanje oružanih snaga. Postoje za Rusiju dve alternative: ili da ponovo krene putem jalovih pregovora, jer sa zapadnjacima nijedan sporazum nije vredan papira na kome je potpisan, ili da iznude vidljivi poraz zapadnog saveza što bi izazvalo zaista značajne globalne posledice po multipolarizaciju sveta, po slabljenje pokušaja globalnog hegemonizma direktovanog iz Vašingtona...

Da li će Ukrajina biti u fokusu zavisi od načina na koji će ruski politički vrh proceniti da li im je sada šansa koja se pruža jednom u više decenija da odlučnim i bezrezervnim delovanjem svrše rat ratnim sredstvima, u kom bi slučaju vidljivi poraz zapadne Alijanse doveo do urušavanja NATO-a, možda čak i EU, ili da krenu ponovo putem kompromisnog podilaženja Zapadu, što je nažalost dobar deo ruske elite spreman da učini, u kom slučaju bismo imali potpuno jedan straćeni rat jer bi bilo koji ostanak banderističke Ukrajine ponovo mogao da metastazira i da predstavlja pretnju Rusiji. U pozadini svega ostaje jedini stvarno presudni geopolitički konflikt na planeti, a to je pre ili kasnije verovatno neminovni rat između SAD i Kine. Kina nikada neće prihvatiti američku globalnu hegemoniju, a vladajuća elita SAD nikada neće prihvatiti da bude samo jedna od sila u multipolarizovanom svetu. To je receptura za sukob.

Da li situacija oko Tajvana samo pogoršava situaciju?

Tajvan može da bude samo okidač. Problem je planetarne prirode. Kina je jedini rival Amerike u savremenom svetu. Rusija je bila najmoćnija sila sveta u finalu Napoleonovih ratova, a od tada Rusija nikad nije povratila te pozicije moći. Rusija danas ne može i ne želi da bude pretnja nekoj natoiziranoj Evropi, ali ne može da dopusti da njena životno važna tampon zona u Ukrajini potpadne pod Zapadnu kontrolu. Novoinstalirane hipersonične američke rakete srednjeg dometa u Istočnoj Evropi (u Rumuniji i Poljskoj) predstavljaju ništa manju pretnju Ruskoj Federaciji nego što su predstavljale one koje je pokušao Nikita Sergejevič Hruščov da instalira na Kubi daleke 1962. godine, što je izazvalo najveću krizu Hladnog rata.

Imajući u vidu vaše reči da "sa zapadnjacima nijedan sporazum nije vredan papira na kome je potpisan", da li to znači da je bolje izbegavati neki brzi kompromis sa separatistima u Prištini ili je bolje ići na brzi dogovor kako ne bismo budućim generacijama ostavili nerešen konflikt?

Daleko je bolje ostaviti u nasleđe narednim generacijama nerešen konflikt, nego ostaviti u nasleđe sramnu kapitulaciju koja bi predstavljala i u čisto geopolitičkom smislu teritorija i resursa, ali i moralnom, duhovnom, metafizičkom smislu – berzezervni poraz. Često se postavljala lažna dilema na srpskoj javnoj sceni između Kosova i Metohije i Evrope. Pod Evropom se potpuno pogrešno podrazumevala Evropska unija. EU je jedna oligarcijska institucija koja je počela kao vrlo racionalan i trezven projekat zajednice za ugalj i čelik evropskih zemalja, da bi sada prerasla u jednu totalitarnu, ideološku, liberalnu mašinu za mlevenje identiteta i za apsolutnu težnju ka kontroli svake izgovorene i pisane reči, pri tom koja, takođe, teži da briselsko zakonodovastvo stavi iznad bilo kog nacionalnog zakona, pa čak i iznad Ustava, što smo videli na primeru Poljske i Mađarske. Ulazak u EU za Srbiju bi bila greška sama po sebi. Da stvar bude još gora, tvrditi da se treba odreći Kosova i Metohije zarad bržeg tobožnjeg ulaska ka toj instituciji je zločin. Postoje nacionalni interesi prvog, drugog i trećeg reda. Nacionalni interesi prvog reda su odbrana, očuvanje i unapređenje suvereniteta, teritorijalnog integriteta, duhovne i moralne integrisanosti i ekonomskog prosperiteta sopstvene države. Interesi drugog reda su članstvo u Svetskoj šahovskoj federaciji ili u Međunarodnom monetarnom fondu ili u Evropskoj uniji ili u Međunarodnoj filatelističkoj organizaciji. To su međunarodne organizacije u kojima članstvo doprinosi interesima prvog reda. Da li je to EU ili MOK ili Svetska trgovinska organizacija – potpuno je nebitno. Članstvo samo po sebi ne može da bude interes! Tu postoji krupan jaz između kognitivne spoznaje srpskih političara toga šta su interesi prvog i drugog reda jer oni suludo, neodgovorno, pa čak i zločinački, su spremni da se odriču interesa prvog reda zarad tobožnjeg interesa ulaska, a o kom nikad nismo imali jasno definisanu javnu debatu. Nismo imali debatu šta su plusevi, a šta su minusi EU. Krajnje je vreme da Srbija ima takvu debatu, imajući u vidu gorka iskustva Slovačke, Poljske, Mađarske, Hrvatske, Bugarske... Te zemlje su imale i ekonomski i demografski sunovrat kao posledicu ulaska u EU.

Koliko su realna najava da bi Republika Srpska mogla da proglasi nezavisnost ako Kristijan Šmit nametne zakon o imovini?

Samoproglašenje nezavisnosti Republike Srpske bi moralo da bude koordinisano sa Srbijom, a ta koordinacija, u ovom trenutku, ne postoji. Onog trenutka kada sazri spoznaja u Srbiji, kao što se Srbija branila u Kninu i Prizrenu, tako i sada da se Srbija brani u Banjaluci i Trebinju, lakše će se disati. Nažalost, mislim da još uvek politički establišment u Beogradu nije svestan da Srbija ne završava na Drini, nego na Uni i Vrbasu.

Da li očekujete da Srbija ikada postane članica EU?

Srbija nikada neće ući u EU. Srbija može da prodiše kada bude oslobođena iluzija o nepostojećem „evropskom putu“, koji i da postoji bio bi put u smrt. Uvek ćemo imati jednu petinu hilo-ponoševske koalicije koja će biti utapanje u zastavu duginih boja, za transdženerizaciju Srbije. To bi bilo odricanje od svog identiteta i svog bića i pretvaranje u smrt. Ta petina koja to hoće neka opstaje na jaslama nevladinog sektora i stranih ambasada, a ova normalna zemlja neka prodiše punim plućima.

Da li vam Crna Gora deluje kao eksperiment srpske NATO države koja pokušava da u saradnji sa Zapadom prosperira ili vam se čini kao država u kojoj Srbi ne mogu ni ministri da budu?

Pravi odgovor na to pitanje videćemo kada bude trebalo da se realizuje drugi deo sporazuma na osnovu koga je Andrija Mandić postao predsednik Skupštine. U Crnoj Gori se daleko lakše diše. Medijska scena je bitno različita od onih mračnih vremena diktature ustaško-štedimlijsko-brozovske DPS vrhuške. Ovde ne možemo više da govorimo o kontinuitetu. Ovo je, možda, čak bih ja rekao vrlo vešt i lukavo osmišljen pokušaj Zapada da stavi do znanja da im je u Crnoj Gori pre svega stalo do tri bitne koordinate: da ostane u NATO-u, da ne povlači priznanje tzv. Kosova i da ne spominje reintegraciju sa Srbijom. Nijedna formacija koja je na vlasti to ne sme da ima u programu. Unutar tog manevarskog prostora moguće je i dalje ostvarivati oporavak kulturnog i duhovnog prostora koji je brozovska diktatura i onda DPS ustaško-štedimlijska diktatura pokušala da potpuno zagadi.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI