DEJAN PETROVIĆ NAS UGOSTIO U SVOM DOMU U UŽICU: Muzika je moja politika

PIŠE: BOJANA PAUNOVIĆ

Vera je za mene sve, od dva kila mesa su me vodili u crkvu. Tako učim i svoju ćerku.

Čuveni trubač Dejan Petrović ovim rečima za Alo! govori o tome kako doživljava Božić, šta za njega znače Crkva i ovaj veliki praznik.

Dejan nas je dočekao u svojoj kući u Užicu, a ona je cela u znaku trube, pravoslavlja, tradicije i posvećenosti korenima i porodici. Tim vrednostima predan je i naš sagovornik, već posle nekoliko rečenica to se jasno uočava. A na početku svega, naravno, bezgranična ljubav prema svojoj zemlji i muzici.

VLADIKA NIKOLAJ

- Mi smo narod, otkad pamtim za sebe, podeljen. Podeljen po pitanju četnika i partizana, Zvezde i Partizana, Dejana Petrovića i Bobana Markovića... Sve nam je deljivo. Ja se bavim muzikom, muzika je moj posao, muzika je moja politika, a član sam muzičke stranke Dejan Petrović Big bend. Ovaj posao volim i čast mi je i zadovoljstvo što sam svirao svome predsedniku države inauguraciju i ostale državne momente kada su dolazili strani zvaničnici. I ovom predsedniku, i prošlom, i onom pre njega. Od svojih predaka sam naučio da čovek koji ne poštuje oca i predsednika svoje države nije čovek - govori o tome zašto je podržao predsednika Aleksandra Vučića.

Alo! Aleksandar Nalbantijan

 

Dok razgovaramo sa Dejanom, kroz mnoge njegove opaske prožimaju se Bog i vera. Nosi brojanice, kaže nam da su ga, kako to govore kod njega u selu, od dve kile mesa vodili u crkvu, odmalena se pričešćivao. Svaku veru poštuje, a svoju voli. I onda, priča nam o tome sa posebnim emocijama, nekim drugim glasom od onog kojim odgovara na ostala naša pitanja:

- Volim da citiram vladiku Nikolaja Velimirovića kad kaže: „Bolje voditi računa o svojim delima nego postiti ceo život na hlebu i vodi“. Vera me je nadarila da volim da pomažem ljudima. Tako učim i ćerku. Kroz posete manastirima i crkvama i kroz razgovore sa pravim duhovnicima deci se približava vera. Jednom smo napravili izlet gde smo u 3-4 dana obišli Rašku oblast i posetili sve crkve i manastire i bilo mi je puno srce kad je nakon toga rekla: „Tata, u školi smo učili o ovim manastirima i crkvama, a ja sam sve to videla, ja sve to znam“.

Ništa čudno onda što naš sagovornik obožava duhovnu muziku. Ona ga relaksira, opušta.

- Kad imam naporno putovanje ili turneju, posle svih tih razglasa i buke, koji me iscrpe, kad se vraćamo, pustim Divnu Ljubojević. Svaku slavu koju slavimo volim da pustimo duhovnu muziku, da nam slava krene sa tim. Momenat koji sam doživeo na Hilandaru slušajući njihove pojce, to je nešto neverovatno, svakog trenutka sam očekivao anđele da se pojave. To je najlepša muzika koju sam u životu čuo.

Alo! Aleksandar Nalbantijan

 

NE PRAŠTAJU

Prvu trubu je dobio sa šest godina. I truba mu je obeležila život, s njom leže i s njom se budi tri decenije. Pokojni otac bio je veliki trubač, trubu su mu sjajno svirali i deda i pradeda, on sada korača tim stopama. I ponosan je na njih, vidi se to iz svake reči, kao što su i oni ponosni na njega tamo gde su sada i odakle, bez sumnje, prate šta radi i na koji način živi.

- Truba je prvi instrument i trubačka muzika prva muzika koju sam čuo kao dete. Već sam od druge-treće godine prisustvovao probama mog pokojnog oca i taj zvuk sam je meni... taj zvuk sam u stvari ja. Naravno, imao sam kao dete faze da sam hteo da budem fudbaler, ali, to volim često da pričam, pokojni otac je obavio sa mnom razgovor kao sa svojim vršnjakom. Rekao mi je: „Ili ćeš ovim da se baviš onako kako treba ili ostavljamo trubu“. Sve mi je tada bilo jasno. Znali su ljudi često da govore: „Lako je Mićovoj deci“, pa kad je umro, govorili su: „Nema od njih ništa, neće uspeti“, pa kad smo snimili prvi CD, opet su pričali: „Lako je njima, to su Mićova deca“. Kod nas ljudi ne praštaju uspeh. U početku sam se nervirao, dok nisam sazreo i kao osoba i kao muzičar. Ali, sad kažem „psi laju, vagoni prolaze“. Njihovo je da pričaju, moje da radim kako smatram. Znam da nikog nikad nisam namerno povredio i nikom ne mislim loše, čak ni ljudima koji su svesno radili protiv mene ni onima koji mi i danas loše misle. Što želim sebi, želim i njima. Bog je taj koji će sutra suditi svima nama.

Ocu bih posvetio pesmu Milančeta Radosavljevića

Na pitanje koju bi pesmu posvetio svom ocu, Dejan otkriva:

- Većina ljudi smatra da je ta pesma posvećena ženi. Tu pesmu uvek volim da naručim za svog pokojnog oca i pronalazim sebe kroz te reči, a to je pesma Milančeta Radosavljevića „Još pamtim svoje detinjstvo rano... Dao bih ovo malo života što će mi proći u čežnji za tobom“. Biram kad je naručujem, uglavnom kad sam okružen svojom braćom i ljudima koji to mogu da razumeju.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI