ČUVENI MATEMATIČAR STOJAN RADENOVIĆ ZA ALO! Žao mi je ovakve opozicije, kod mene bi ostali neocenjeni, a to je gore od jedinice

Piše: Bojana Paunović

Za početak, da li vam je teško kad se prisetite tog dana kada ste bili predsedavajući?

- Pravo da vam kažem, nije. Samo mi je malo žalosno što postoje ljudi koji su sebe tako ponizili. Ja nisam to mnogo ni osetio, imao sam svoj cilj. Ja sve što radim u životu idem definitivno da završim i to mi je uspelo. Jedino je za žaljenje ponašanje tih ljudi.

Ovim postupkom? 

- Pa da, jeste, ovim postupkom su pali i u stvari ne znam koji im je cilj jer normalna opozicija se tako ne ponaša. Ona radi tako da ima koristi, to jest da poentira u biračkom telu. A oni nisu opozicija, ne zadovoljavaju definicije opozicije. Opozicija se definiše, recimo ukratko, to je jedna grupacija koja je registrovana u državi, ima svoje ime i ako ne pobedi na izborima i ne može da formira vlast, onda se zove opozicija. Njoj je cilj da koriguje vlast. Da daje dobre predloge, da bude dobronamerna i da kontroliše vlast, ali da se ne bori za državu manje od vlasti. Jer ako je vlast komotna, ima veliku većinu, ona se često uljuljka, to je prirodno, pa zbog raznog koristoljublja i opuštenosti može da zapostavi državu. Međutim, ova opozicija ne radi to što bi trebalo da radi, oni rade nešto što nije definisano u teoriji. Oni idu van svoje zemlje da tuže vlast koja je tobože ukrala izbore. 

Kada biste na ulici sada mogli da sretnete te ljude koji su vam zviždali, koji su duvali u pištaljke i vređali vas, šta biste im rekli? Ili, recimo, da se smestimo u neki drugačiji kontekst, na primer, kad bi možda postojala neka prilika da sednete s njima, popijete kafu, šta biste im rekli? 

- Ja se nisam ni osetio uvređenim. Meni još odzvanja u glavi šta je moj otac govorio, da je najteže biti dobar čovek. Oni, prvo, mene ne mogu da uvrede, čak ne može niko na planeti da me uvredi. Evo, sad je akademik Teodorović lagao na Tviteru, koji prati moje ćerka, ja ne pratim. On je iznosio laži. Isto, kad sam prvi put imao susret sa predsednikom Vučićem, neki mediji, kao NIN, Danas, onda Peščanik i tako dalje, probali su da me vređaju i da koriste samo laži. Ali to me ništa nije pogodilo jer to sve može da se proveri da li je tačno. Kao, ja sam nešto dobio od države, taj Teodorović je čak govorio da meni Vlada plaća publikovanje radova, a to sve može da se proveri. Međutim, oni imaju, to je prirodno, i ovde i u svetu, zavidnost, omalovažavanje prema nekom ko uradi nešto. Ja da li sam uradio nešto ili nisam, to će istorija da pokaže kad mene ne bude bilo. Oni, jednostavno, tu pokazuju neukost. Važno je učiti, učiti, raditi i stvarno biti opozicija. Ako vi odete u Evropski parlament da se žalite, šta znači Evropski parlament, prvo za mene? Ne znači ništa. To je jedna skupina ljudi koji govore o demokratiji, a oni su kreatori suprotnog. Pazite, kako su se oni ponašali prema Srbiji u poslednjim vekovima? Ceo kolektivni zapad, evo kako se sad ponaša prema Izraelu, gde stradaju deca, možete u vestima da čujete, od pedesetoro, šezdesetoro dece jedno nema jednu, a neko dete nema dve noge, ali oni su mirni kad je to u pitanju. To su i nama radili u celom 20. veku. Druga je stvar što mi sad sa njima sarađujemo, zato što je to prirodno. A oni te investicije koje daju, pazite, žele da zamagle to kakvi su bili prema nama, jer oni su, recimo, 1941. nama porušili biblioteku, znate koliko to košta? Pa 1999. i tako dalje. Neko će da kaže nisu to oni, ali kako da nisu? Isto kao što ja imam ovde dede i babe, i oni su nečiji unuci. Tako da, šta da vam kažem, taj odlazak tamo mi je nejasan, žalosno je. Stideće se njihovo potomstvo, ovih ljudi koji su Evropskom parlamentu sve ono govorili. Oni nisu videli ono što ja kao stariji čovek vidim, po licu, po govoru tela da oni o nama na Balkanu, ovi iz Evrope, imaju predrasude. Oni sve nas savetuju šta treba da popravimo. A čekajte, ja vam tvrdim, običan sudija negde, evo u Kragujevcu, u Beogradu i neki sudija tamo u Strazburu, kada pogledate, sigurno taj sudija u Strazburu nije moralniji i bolji u svom poslu nego neki naš u Mladenovcu. Ili učitelj ili neko drugi, razumete? E, sad, ovo što su oni otišli tamo, to mi je žao, ali to ne može da se popravi. Znate zašto? U svakom narodu imate jedan deo koji traži nešto bolje van toga. Njima mora neko da pomogne. Naš predsednik daje sve od sebe i ima veliku prednost, zauzevši sve te prostore znanjem i radom. A oni ako misle da ga nadmaše, da mu se malo približe, moraju prvo da čestitaju njemu na pobedama. Onda moraju da ukažu na to što je dobro uradio put, sve to što je urađeno u bolnici i tako dalje. Pa ako tu nešto nije dobro, da oni ukažu i da učestvuju u popravljanju toga. Ne možete da pobedite na izborima u bilo kojoj zemlji ako imate samo verbalni pristup. Ja znam u Skupštini šta oni govore. Jedan od njih kad priča tako da ispada da svi u Srbiji gladuju. Naravno da ima dosta ljudi koji teško žive, ali taj nema konkretan predlog kako da se to popravi. A s druge strane, naša zemlja je pod specijalnim uslovima. Pazite, jedan deo je okupiran. E sad svi ovi koji govore, koji nalaze zamerke predsedniku, oni nemaju predlog šta treba. Šta, ajde sad svi uzmemo puške. Međunarodno pravo, ono fiktivno postoji. Polagali su ga ovde kod Smilje Avramov, kod raznih profesora. Ali ipak odlučuje sila. Pazite, oni sad Kurtiju prave državu zato što su jaki. Tako da ovi Vučićevi govori ranije i sad osvešćuju pravednost u svetu. 

Foto: Alo!

Koji je bio ključni momenat kada ste rekli, e da, podržaću Aleksandra Vučića i ono što on radi? I kako su uopšte izgledali vaši razgovori s predsednikom?

- Ja sam bio duboko u penziji, u penziji sam od 2003, a to je bilo negde 2018. U penziji sam se dobro osećao, radio sam, imam super rezultate, evo i sad imam najviše otkad sam u penziji. Tada je uvedeno merenje uspešnosti, meri se uspešnost jednog istraživača, pa drugog, itd. I dobio sam prvo poziv iz Vijetnama, pa sam radio za jedan njihov univerzitet, da dam svoje ime samo na radovima, da potpišem samo svoje ime. Pa ako rad bude objavljen u dobrom časopisu, oni će mi platiti po radu, ne samo meni, ja sam bio šef većeg projekta. E posle su se pojavili ovi iz Saudijske Arabije, koji su hteli malo više da mi plate i tu sam godinu dana bio da bih im doneo poene bazirane na toj mojoj citiranosti, prosto da njihov univerzitet skoči na listi. Nisu oni samo mene zvali nego veliki broj naučnika iz Evrope. Onda izlazi Šangajska lista i Univerzitet u Beogradu je imao preko 100 bodova manje nego ranije i mnogo je pao. Tada su, kada se to sve desilo, mediji počeli da me zovu, te Saudijska Arabija je priznala Kosovo, pa vi ste otišli tamo, a naš univerzitet pao... Vučić je tada bio u Njujorku i onda je sve to detaljno pratio, vi znate kako on sve razmatra. I on čita to i vidi kako me pljuju. I, znate šta ja mislim, on je pomislio da je država kriva, a nije. Po zakonu, kad odete u penziju, vi samo dobijete penziju. Ne možete da budete na projektu. Sad penzioneri u Srbiji dosta publikuju, ali samo sa nula poena i ne mogu ništa, to je zakon. I onda me je zvao, kad se vratio, pa je sutradan zvao njegov sekretar, pitao da li mogu da odem na razgovor. I bio sam. E posle toga, pazite, to je bila tek frka, svi su onda koristili laži i mržnju. Recimo, predsednik je visok, a ja sam niži. I onda je onaj pisac Basara u Danasu pisao svašta, izvređao me, kao ja se uvlačim. To je bezveze. Ja sam sam govorio par puta, ljudi kritikuju predsednika, a ne rade dobro svoj posao. I tako je i dan-danas. Dva puta sam bio sa Aleksandrom, pazite, predsednik je predsednik. Institucija. A onda su se ljudi obrušili bez razloga, ali to sam izdržavao, zato što razumem to, to je ta zavidnost. 

U istom danu kada je deo opozicije bio u Strazburu predsednik Vučić se u Ujedinjenim nacijama borio za Srbiju. 

- Naravno, to je mnogo dobar potez. Njegov najveći uspeh bi bio ako bi u nekoj budućnosti, što je mnogo teško zbog sila koje odlučuju, uspeo da prebaci stvari u Ujedinjene nacije. Da ode od Evrope, jer malo ljudi ovde zna, evo i ovi ljudi iz opozicije, kako je nastala Evropska unija i zašto je nastala. To je mnogo teško pitanje, ja mislim da razumem. To je govorio i pokojni Brana Crnčević. Neke od glavnih država EU, Nemačka i Italija, one su pod okupacijom Engleske i Amerike posle poraza u Drugom svetskom ratu. Rusi su se, kada je pao Berlinski zid, povukli odatle, a ovi su ostali tu. Tako da ne mogu oni mnogo, oni mogu privredno da se razvijaju, jer su Amerikanci imali taj Maršalov plan, ali ne mogu oni mnogo da utiču. Moraju da pomažu Amerikancima vojno i civilno kad im ovi kažu. Tako da je to to kad ste vi rob. Isto naš deo Kosova, posle Kumanovskog sporazuma, ne može sad naš helikopter vojni da ide tamo do Prištine, jer smatra se da ste vi u tom trenutku poraženi. To treba razumeti. I sad Evropski parlament. Evropski parlament je manje-više kao skupština opštine u Mladenovcu. Uzmete sve stranke u Mladenovcu, pa raspravljaju, tako su i oni. I oni protiv nas uvek koriste dvostruke aršine. Vidite, ovo sad kad su izglasavali, nisu ni proverili kako žive Srbi, naročito oni koji su zahvaljujući sili uhapšeni bez povoda. Ovi u opoziciji možda to i razumeju, ali ne mogu da verujem kako njih gledaju u njihovim porodicama, među rođacima, kako su gledani kad uđu u zgradu u kojoj stanuju kad pričaju tako kako pričaju. Zato je to za žaljenje. 

Foto: Alo!

A zašto nas taj kolektivni zapad, kako se to kaže, toliko pritiska?

- Kolektivni zapad je sila koja je došla do bogatstva, do svega. Naravno, imali su umne ljude u ranijim vekovima, ali su kolonijalna sila. Pa 1906. godine, šta su Nemci radili u Namibiji? I uopšte, pa to oni sad pišu, jer njihov predsednik je išao da se izvinjava. Tako da oni imaju te predrasude, kao mi sad ovde ne znamo. Ali ja vam kažem, uzmite nekog našeg fizičara, matematičara, lekara i neka ode u Strazbur, u bilo koju evropsku zemlju. I neka pričaju o nekim problemima. Neće ovaj naš biti u zaostatku. Ali postoji ta njihova nadmenost. Oni imaju potrebu da nekoga uče. Zato što su kolonijalna sila. Kolektivni zapad, odnosno zapadna civilizacija, prema Srbiji uvek ima konstantan stav. Nije bitno ko je ovde na vlasti. Da li neki komunista, Pašić, Milošević... Oni imaju taj konstantan stav prema zapadnom Balkanu. Sam Hitler je rekao, jedini državotvorni narod na Balkanu su Srbi i njih treba pobediti. Zašto? Zato što neće da se predaju. Ovo drugo su manje-više, nisam grub, naprotiv, otpadnici. Pazite, otpadnici. Znate šta je otpadak? Kad u selu moja snajka sprema pitu, pa onda ima oklagiju, onda ono sve razvlači i uzme nož, pa ono što na kraju nije moglo da bude tanko, to je otpadak. I onda, pošto oni nas smatraju Rusima, radili su sve da Rusi ne bi izašli na neka topla mora. Pazite, to je sad ključno: Berlinski kongres je bio i tada su stvarane države. Pa je tu neki sekretar ambasade Rumunije, pa Bugarske, pa Srbije, pa je Bizmark rekao: šta hoće ovi Balkanci. I mogao je tada da stvori državu gde će svi Srbi živeti u njoj. Ali on to nije hteo. Taj razlog i danas je isti.

Ima li sličnosti između matematike i politike? 

- Većina ljudi pod matematičarem podrazumeva prvo čoveka običnog, radi u školi, diplomira, ispolagao je te ispite i on služi tu da, izvinite na izrazu, da zafrkava njihovu decu jedinicama. Ali ako izvršimo podelu intelektualnih aktivnosti, to su one stvari, one aktivnosti koje se izvode pisanjem i umom, mišljenjem. Imamo prvo umetnost, pa podelu umetnosti, književnost, vajarstvo, itd. Onda imamo nauku, filozofiju i matematiku. Matematika je ta koja sve nadgleda. Ogist Kont je Francuz koji je u 19. veku uveo sociologiju tako da društvene nauke bez zakona mišljenja ne mogu. Uzmimo Branu Petronijevića, on je prvi Srbin koji je krajem 19. veka doktorirao u Nemačkoj filozofiju. Postoji knjiga za Farmaceutski fakultet, pisao je naš pokojni profesor Kečkić, i tu je već na drugoj strani naveo, kako kaže, zakon mišljenja po Brani Petronijeviću. E sad, zašto se ovi filozofi u Nemačkoj razlikuju od Brane Petronijevića? Nego to je ta predrasuda o kojoj sam vam govorio, to gledanje. Ali mi sad treba da ih nekom mudrošću i ponašanjem ubedimo u drugačije.

Suprotno od onog kako je radila opozicija dok ste predsedavali Skupštinom i posle čitali tekst zakletve.

- Pogledajte, to je besmisleno, u stvari, oni nisu dali zakletvu. Pa postoji tradicija, neću da kažem zakon, ali postoji moralni princip, to je svečani dan kad se vi zaklinjete. Pa čak i na venčanju imate ono... Oni su počeli da beže, dobro ja sam brzo čitao, te nisu svi stigli da izađu iz sale. Mi kao narod isto imamo neko svojstvo inaćenja, ima onaj štos, e sad neću ni kako ja hoću. A mi smo svi naši. Zašto oni idu tim putem, to je, ja mislim, više iz neznanja. Miki Manojlović je rekao da u politici mora postojati lider. U matematici i ne mora, vi radite, pa objavite negde to, steknete malu slavicu. U politici, međutim, mora da bude lidera, ne može na malom prostoru da se rodi puno lidera. Jednostavno, rodi se neko ko je takav po sebi i sad mu ovi drugi zavide. Jer, politika znači i borbu, a oni nemaju sa čim da vode kampanju. S druge strane, predsednik radi non-stop, njegov život je borba, kampanja, pokazivanje šta je uradio, a oni to nemaju, pošto ne rade. Oni mrze, a teško je kad čovek ima mržnju prema nekome. Vidite, oni pominju porodice, to je za žaljenje. E sad, kako to popraviti, teško je zbog te zadrtosti. 

Foto: Alo!

Profesore, volela bih da čujemo od vas malo o izborima, o brojkama, o fantomskim biračima... Kako vi to vidite sa matematičke strane? 

- Ja se sećam kao mali, kada sam imao osam godina, pa smo igrali klikere, pa smo igrali klis u selu, razne te igre. I uvek se dešavao taj fenomen kod pojedinih dečaka. Evo i sad ja imam neke ljude kada igramo šah, ono da vraća potez, a ima 70 godina, ljuti se. Jednostavno, osobina čoveka je ta... Izbori su igra sa određenim pravilima, gde morate da pridobijete ljude. E sad, oni su mnogo dobili, ali nisu zadovoljni. Oni su mislili da će sigurno da dobiju zbog one dve tragedije koje su se desile. Oni su u Beogradu bili blizu, ali nisu mogli. A znate zašto? Oni su neuki. Evo zbog čega. Statistika i matematika su toliko napredovale da su izbori suvišni. Rezultat može da se zna do druge decimale. Oni su bili ubeđeni za Beograd. Međutim, uzeli su malo slabije ili nedovoljno obučene agencije, a predsednik je možda uzeo najjaču neku. I on je u početku znao da zaostaje za njima, uzimao je taj uzorak, zove se validni uzorak, i u početku je govorio da kasni, međutim, njihovo ponašanje, uopšte ponašanje posle tih tragedija je bilo takvo da su oni padali kod birača. Validni uzorak je bog, to nije lako i to je najviši nivo, ali sve se zna.

Znači ne može se manipulisati na način kako to tvrdi opozicija?

- Može tu i tamo po nekim mestima da neko prežvrlja nešto, gde može. Njihov problem je, sad kako, oni su uzeli sad i kancelarije i plate i sve živo, ali će njihova kampanja sad u budućnosti biti da nabijaju na nos većini da je ukrala izbore. Jer ne mogu da prevale preko usta da su izgubili. Ali daću vam i pozitivan primer, to je Vladimir Gajić, biće, vidim, kandidat za predsednika Narodne stranke. On je video i rekao, čekajte ljudi, mi smo izgubili izbore. Ali čovek treba da bude realan. Pazite, u tolikoj razlici da oni to tvrde...

Šta biste im onda vi dali iz matematike?

- Pa ne, nije to matematika. Oni bi ostali kod mene bez ocene. Beznadežan slučaj. To je gore nego da padnu na popravni. Beznadežan slučaj, jer su se upetljali ko pile u kučine. I još su nesložni. Oni mogu da se poprave, ali da nađu neke psihologe. Jer oni, u stvari, ne vode politiku. Oni su fiksirali jednog čoveka i da njega pobede. Oni ga neće pobediti nikad na taj način. U Skupštini sedim ja i do mene dva mnogo mlada čoveka iz Odžaka. I onda diskutuje ovaj jedan od opozicionara, doktor nauka, ovo, ono. I ovi do mene kažu evo, ako je on glavni, mi ćemo da vladamo beskonačno. Pa pazite, kad je jedan iz opozicije, pisac, sad više nije u Skupštini, jer je njegova stranka otpala, rekao kad je Vučić bio u parlamentu predsedniče izdajniče. Tada je predsednik izlagao o Kosovu i molio je i njih da podrže taj izveštaj, da svi podržimo izveštaj zbog jedinstva, a oni nisu hteli. To je ta sebičnost. Ne znaju da poentiraju, jer ne bi gubili poene u narodu da su podržali. Mi smo, pazite, u teškoj situaciji. I Đinđić je to govorio, i Sloba je znao za to, zato je dolazilo tamo do rata, jer taj deo sa Kosovom, on je u balkanskim ratovima oslobođen, ali je Srbija bila siromašnija zemlja, bez demokratskog kapaciteta, aristokratija je bila sebična, mislila je samo na sebe, na Beograd, pa Dimitrije Tucović je to govorio u skupštini. On je bio na strani Albanaca u smislu da se što više ulaže da se građanstvo prosvećuje. To su mnogo teška pitanja, ali potrebno je kad nešto uradite da imate kapacitet za to, da menjate stvari. 

Šta raditi na Kosovu?

- Postepeno, polako, razumete. Ne može Srbija da previdi postojanje Albanaca. Ne može. Ona mora da traži mehanizme saradnje. To su dve različite kulture, ali mora da traži, da se pravi ta saradnja za dobrobit svih, za suživot ljudi.

Mi idemo u tom smeru, za očuvanje smo mira, stabilnosti, ali dolazimo do zida?

- Znate zašto? Zato što je situacija takva da Zapad, ovo nema veze sa Kurtijem, verujte mi, Zapad hoće da to ojača da bi Srbiju osakatio zbog Rusije. I još druge uslove Zapad postavlja. A Kurti je taj koji izvršava, pa oni sad kao govore ne treba to, ne treba to, a u stvari treba. Sila je ključ. To je predsednik sto puta govorio. Kako mi sad Americi da kažemo nešto. A sad pazite ovo, ljudi mnogo su slepi. Oni sad očekuju da će Tramp nešto da promeni. A te velike sile, nije bitno ko je kod njih predsednik, u suštini, za male narode, to nema velikog značaja. Skoro da nema uopšte. Čak i da je sad Kina najveća sila, za nas bi to bilo isto. To moramo da shvatimo. Prividno, ona je na našoj strani, pa ona jeste, ali još nije najveća sila. A kad bude... 

Koja nam je u prirodi, mislite?

- Da, jeste, ne samo našoj ovde, nego u prirodi čoveka. Priroda je stvorila čovečanstvo, vidite kakvo je čovečanstvo, ono tehnološki mnogo napreduje, imate ovo, imate ono, imate tenkove, recimo, ajde, napravite tenk. Bilo je lepo predavanje nedavno na Mašinskom fakultetu, stari profesor, 95 godina, pisao knjigu kako su Englezi u 19. veku izmislili i napravili lokomotivu. I sad postoji dobra priča koju sam zapamtio. Ti koji su, eto, došli do lokomotive i železnice, pisali su engleskoj vladi da počne da kupuje taj proizvod da bi se vrtele pare, neki kapital, kao što je Pupin zarađivao u Americi. Onda je engleska vlada odgovorila hajde da malo sačekamo, jer su lokomotive bučne, pa kad idu kroz polja uznemiravaće krave koje tu pasu, pa će one davati manje mleka. To je zanimljivo. Celo čovečanstvo je proizvod prirode, mi ne znamo kako smo nastali, ali to je definitivno jedna konfliktna pojava. Evo, ruski patrijarh je rekao, zbog ovih ratova, ako mora rat da bude, da bude, da tako kažem, malo uljudniji. Međutim, teško je to, zato su nastali ti pojmovi genocid, pa i zaštita žena, dece, ali vidite šta se radi, nejasno je to ponašanje. U stvari, glavno naučno pitanje u svim naukama je prema mom mišljenju, zašto se ljudi sukobljavaju. Moj kum kaže to je zato što svako želi da ima više, ali nije problem verovatno u tome, nego je problem u nekoj genetici, u nekoj hemiji, biologiji, u našim ćelijama. I životinje se sukobljavaju, ali na drugi način, evo ovde pas njuši, pa laje na mačku, a ljudi se sukobljavaju tako da ja ponekad pomislim da je to nešto van nas. To je možda prirodna nepogoda kao zemljotres. Na primer u Ukrajini, pa Drugi svetski rat. Jednostavno, to je suprotno našem razumu. Jer mi imamo um i možemo da napravimo lokomotivu, avion i sve kompjutere. Vidite dokle se došlo. Ali, s druge strane, imate te tragične sukobe gde se strada. To ponašanje u ratu isključuje našu humanost. Najbolji studenti u svim zemljama rade u institutima na smišljanju oružja koja će se primeniti protiv ljudi. Čekajte, zar to nije paradoks? Pa to je to. I Ajnštajn je rekao da u ratu pucaju jedni na druge, a ne znaju se. Ali sam on, što znači da je čovek kao čovek stvoren koristoljubiv, sam on je uticao na stvaranje atomske bombe. I ne samo on, nego njegovi ti saradnici, i tako dalje, su isto dobili od američke vlade verovatno novac. A Tesla, Tesla je imao taj otklon od materijalnog. Njemu je bilo najvažnije da nešto stvori, ali nije to bilo vezano za materijalno. Tako da su to mnogo komplikovana pitanja. 

Pričajte nam malo o odrastanju. Odrasli ste na Radan planini, u selu Dobra Voda, čula sam da imate dosta braće i da su svi završili neke škole...

- Pa jeste, dosta njih je obrazovano, doktori, profesori po celom svetu. Inače, to je jedno selo, gde su kuće razdvojene jedna od druge, daleko. Tu su se krajem 19. veka doselili iz Crne Gore, Hercegovine, razne porodice. Tamo sam ja dosta vežbao zadatke. Detinjstvo je bilo super, sa bratancima, jer ja sam kasnije rođen, igrao sam se, pa onda osnovna škola. Velika su tu i dobra sećanja, bili smo svi u istoj učionici. Sva deca, prvi, drugi, sva četiri razreda. Učitelji izađu sa nama. Nije bio prioritet kao sad, ti domaći i to, nego sve kroz igru. Pa mnogo je to dobro, to je nemoguće ovde da se ostvari, u gradskim sredinama...

Zašto mislite da je nemoguće? Možda ne u punom obimu, ali... 

- Pa nije, znate zašto? Zato što je obrazovanje u celom svetu šablonsko, nastavnik je bog... Znate koji je problem u obrazovanju, u svemu? Da vi istaknete svoj ego. Na primer, evo sad kad je kontrolni iz matematike. Ja sam radio u 14. gimnaziji, pa onda deca počnu da prepisuju. I sad, oni koji neće da nauče matematiku, njima i neće trebati, objektivno. Ta matematika i sve ovo što sad rade, pazite, u prvom razredu osnovne škole. To što se radi kod nas. Sam PISA test u Finskoj, to je zločin isto. To su zadaci koji... Ne možete da zavolite matematiku kroz te zadatke. Znate kako sam ja zavoleo matematiku? U četvrtom razredu osnovne škole, učitelj je nacrtao kvadrat. Kaže, danas ćemo da učimo dve važne formule: obim i površina kvadrata. Sa a smo označili stranicu. To je meni bilo mnogo fascinantno. Kao u poeziji. To me podiglo, to sa a. E, to a je uopšte, znači bilo koji broj. A je stranica. E, površina je a puta a, odnosno a na kvadrat. A obim je četiri puta a. To ne mogu da zaboravim čitavog života i onda se na osnovu toga produbljuje u vašem telu nešto. Razumete? I onda vi postajete stvaralac tu. E, sad postoji mnogo u svetu i kod nas tih stvaralaca u matematici. Možemo da je podelimo na više delova, ali na dva ključna dela svakako. Oni koji imaju dobrotu i ljubav prema tome i sami su odlučili to da rade i uživaju u tome. I oni koji su uspeli u školi, u Matematičkoj gimnaziji i došli do medalje i to ih učinilo jako sebičnim. Učinilo ih je mrziteljima. Oni su, mnogi od njih, na matematičkim fakultetima i po školama, nemaju dobrotu. Oni su kao opozicija. Oni su mrzitelji. Znate koga? Onih koji su nešto uradili. To je malo svetsko pitanje. Ja imam u svojim radovima preko 200 saradnika, ne znam im svima ni imena. Evo i danas, svaki dan imam sa njima kontakt. Oni su kao moji đaci iz čitavog sveta. A ja kad im kažem da mi ovo radimo da bismo popravili svet, oni se čude i zadovoljni su zato što njihovi profesori i mentori na fakultetu nisu takvi već pokazuju svoj ego. Tako da ta matematika je kao umetnost, ali nisu ni svi umetnici dobri. Da vam dam primer, uzmite kod nas dva vrsna reditelja, Goran Marković i Emir Kusturica. Oni su u svojim poslovima mnogo dobri. A da li su oni nekad razgovarali? Šta mislite? Hajde pogledajte da li su se Dostojevski i Tolstoj nekada sreli? Pazite, dosta ljudi koji nešto uspeju postane mrzitelj. To je mnogo dobar termin, postaje mrzitelj. Naše novine, žuta štampa i to, ona nije mrziteljska. Ona tera svoje, ali NIN, Danas, Vreme, N1 to su mrziteljska izdanja. Zašto? Oni ne mogu da ne mrze. Znate koliko je Matematička gimnazija obrazovala ljudi koji su sad po svetu profesori, ali nemaju naročiti uspeh. Zato što imaju tu mrziteljsku crtu, tu sebičnost. To je fenomen, pazite, to je fenomen za istraživanje. Na primer, evo, to tvrdim, ovih 65 poslanika što je dobila lista "Srbija protiv nasilja", oni su to dobili ne zato što su za njih glasali, nisu glasali za njih ljudi po Srbiji, nego su glasali zbog nezadovoljstva vlašću koju vrši SNS. 

Koji je životni moto Stojana Radenovića?

- Moj životni moto je da ne obrukam svoje unuke, suprugu, braću, onda sve ljude koji me znaju. Da ne obrukam ni bilo kog stanovnika Kosova, obične Albance, obične Srbe koji tamo žive. 

U vašem podrumu nastale su mnoge ideje. Da li je za njih važno što nastaju baš tamo?

- Pa ne, nije važno, da ne shvatite površno, ja sam taj istraživač koji non-stop, preko 55 godina, slabo idem negde, već samo to radim, šetam, ideje svud nastaju. Pratim šta se radi i tako dalje, tako da u stvari, ne znam šta da vam kažem, to nema veze sa podrumom. U tom istraživanju morate non-stop sve da pratite, dnevno izlazi veliki broj radova. 

Koji vas je matematički, a koji životni zadatak najviše namučio u životu? 

- Tesla je rekao da je čovek rođen da se muči. Ja sam dobar deo života, još na studijama, posvetio nekim problemima, pa su ih posle rešili. Ima mnogo i sada onog što mnogi ne mogu da reše. Ali, nije mi to mučenje, postoji ta svest da je to teško. Na primer, jedan mnogo lep problem što je 1936. godine postavio neki Nemac, onda jedan mađarski matematičar, on je umro pre 15 godina, kaže, matematika još nema tu snagu da to reši. A to su jednostavna pitanja, ali vekovma nerešena. Mnogo vremena da ne mogu ljudi da saznaju. Na primer, svaki paran broj veći od dva jednak je zbiru dva prosta. Ima mnogo problema čija je formulacija jednostavna, ali je teško da se reši. Jer, reč matematika znači dokazivanje. Znači, moram da nađem stazu da dođem do tog dokaza. E sad, to je šablon kao što vam lekar uzme krv i uradi ostale analize, pa na osnovu toga, zaključi. 

A životni zadatak?

- Nijedan životni me nije namučio. Zato što ja imam taj odnos, evo sad, srećem mlađe ljude, ovo informacijske tehnologije, pa neke moje studentove. Njima je cilj da zarade prvi milion ne znam čega, nečega. Ali to me nije namučilo. Često sam ranije brinuo, držao sam privatne časove da bih mogao da nešto platim. Supruga mi nije radila, deca su se školovala, da bih redovno plaćao dažbine. Kad čovek počne da stari, onda dobija opomene iz organizma, te ovo, te ono. E onda morate da odolevate tome. Evo jedan moj prijatelj, stariji tri godine od mene, profesor u Novom Pazaru, pre dva-tri meseca je umro u snu. To je velika stvar. Pa to je mnogo dobro. Postoji ta priprema za smrt. Evo, Žan Pol Sartr, kad su ga ovi sa Kube u doba komunizma zvali da drži predavanja, on je rekao ne mogu, zauzet sam. I onda sa Kube odu kod njega u Pariz, u Francusku, kažu baš hoćemo da vidimo čime se bavite kad ne možete kod nas. A on im kaže: "Pripremam se da umrem".

BONUS VIDEO:

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI