SLUŠAJTE SAMO SVOJE SRCE, U NJEMU ŽIVI HRISTOS Vaskršnji intervju episkopa bihaćko-petrovačkog Sergija koji morate pročitati

Ovozemaljski život je kratak i brzo prođe, ma koliko bio ispunjen mnogim godinama. Zato je, možda, potrebno svakome od nas da proba osvestiti trenutak smrti, da zamisli sebe u tom trenutku i da sebe upita: da li sam živeo život vredan življenja? Da iz tog trenutka zamisli šta je mogao ostvariti a nije, šta je trebalo a nije se usudio, čega se sve plašio a da nije trebalo... Tek iz perspektive smrti možemo sagledati život, a onda se ispravljati dok možemo, dok imamo snage za promenu nabolje. Nemojmo čekati da sve prođe, pa da se onda kajemo zbog propuštenog. Ovozemaljski život je put na koji se ne možemo ponovo vratiti. Zato je važno zastati i oslušnuti unutrašnji glas koji je uvek nepogrešiv. Ne brinimo o tome šta će reći drugi, već slušajmo svoje srce, jer baš na vrata srca kuca Hristos, a na vrata mozga kuca đavo, kao što divno reče starac Pajsije. Ove reči odgovor su jednog od najuglednijih vladika mlađe generacije, episkopa bihaćko-petrovačkog Sergija, na naše pitanje čega bi danas trebalo da budemo svesni, a možda nismo zbog tempa života koji živimo. U vaskršnjem intervjuu s njim smo razgovarali o brojnim drugim temama, a po prvi put govorio je i o nekim detaljima iz svog života koji do sada nisu bili poznati javnosti.

Je l’ imate utisak da se za neke obeležavanje ovog velikog praznika bukvalno svede samo na puko bojenje, ukrašavanje jaja koja se potom slikaju za društvene mreže?    

- Nažalost, da. Mnogo toga radimo po navici a da nismo svesni značenja onoga što činimo. Ako nema suštine, forma postaje nebitna. Tako je i s praznicima koji treba da predstavljaju godišnju duhovnu putanju naše duše, a oni su, vrlo često, protkani samo folklornim elementima naših baka i dedova, što samo po sebi nije loše, ali nije ni dovoljno. Važno je učestvovati svim svojim bićem u godišnjem prazničnom krugu naše crkve, jer to je put kojim hrišćani trebaju ići kroz sve praznike tokom godine, a naročito na velike i najveće kao što su Vaskrs, Božić, Spasovdan, Duhovi... Ne svedoči se vera na društvenim mrežama, već u srcu, na delima, sa bližnjima, u kući, na ulici... Ako živimo hrišćanski, poznaće nas kao hrišćane i da nikom ništa ne kažemo, a ako ne živimo po zapovestima Gospodnjim, neće nas niko prepoznati kao Hristove sledbenike, čak ni onda ako na sebe stavimo krsno znamenje.    

SPC

Srpski narod poslednjih meseci suočen je sa, čini se, nikad težim pritiscima. Velike sile odlučne su da mu u UN zalepe etiketu da je genocidan, pred nama je velika borba za istinu uz prijatelje koje imamo u svetu. Kako vi gledate na tu nepravdu?  

- Srpski narod je otkad znam za sebe pod pritiscima. Tako je bilo i pre nas, tako će biti i posle nas. Možda zvuči apsurdno, ali to nas čini jačima. Velike sile mogu da rade šta god hoće, ali ne mogu dokad hoće. Odnosi u svetu se menjaju, države nastaju i nestaju, ali narod koji poznaje svoj istorijski hod ima priliku da nadraste svaku ovovremenu nevolju. Naš narod je opstao i u neuporedivo težim vremenima, a nadživeće i ovo. U to sam sasvim siguran, ali ne po svojoj pameti, već po viševekovnom narodnom iskustvu koje je valjanije od bilo čijeg mišljenja. Uostalom, narod koji je preživeo mnoštvo buna, ustanaka i ratova, koji je bio izložen genocidu i nadživeo taj isti genocid, teško se može uništiti ovim što je danas stavljeno pred nas. Etikete se lepe, to je tačno, ali ako nisu istinite, one će same otpasti. 

 

Svedoci smo i s čim se suočava naš narod na Kosovu i Metohiji, terora kojem je izložen od strane vlasti u Prištini. Čemu oni da se nadaju?     

 

- Naš narod na Kosovu i Metohiji svedoči ono isto što su svedočili i naši preci tokom turskog ropstva. Svedoče veru, ime, jezik, kulturu i sve ono što jedan narod čini narodom. Oni se nadaju postojanju, da budu i ostanu ono što danas jesu, jer su svesni istorijskog trenutka u kojem žive. Njihov najveći podvig biće taj ako ostanu svoji na svome, a ja verujem i znam da hoće. Da nisu u stanju učiniti ono što se od njih očekuje i što sami očekuju od sebe, oni bi već odavno bili negde drugde. Njih su nevolje učinile jačima od nas, zato su nam primer kako se valja boriti za stopu pradedovske zemlje, za parče slobode, za život dostojan slobode.

SPC

 

Više puta dali ste javnu podršku rukovodstvu Srbije s predsednikom Vučićem na čelu. Zbog toga ste bili na meti i opozicionih medija i političara. Jeste li nekada zažalili zbog toga?            

- Kad se kaže istina, onda nema žala ni kajanja. Bilo je raznih komentara na moj javno izrečeni stav, ali opet bih, bez sumnje, ponovio isto, jer je svako slovo bilo prožeto istinom. Možda to nije prijalo baš svakome, ali ako živite gde mi živimo i ako imate na umu ono što mi znamo, onda stvari postaju mnogo jasnije. Naime, već tri decenije pravoslavni Srbi iz ovih krajeva bili su potpuno zaboravljeni, skrajnuti, marginalizovani u svakom smislu, sve dok predsednik Vučić nije  obratio pažnju na nas, na naše krajeve i ljude čije su potrebe bile zapostavljene. Tek tada smo, svi zajedno, osetili bratsku pomoć i brigu za ovdašnji pravoslavni živalj i njegove svetinje, naročito na prostoru Drvara, Bosanskog Grahova, Glamoča i Bosanskog Petrovca. Zahvaljujući toj pomoći, u najvećoj meri, privodimo kraju najveću istorijsku obnovu manastira Rmanj, koji će u septembru biti osveštan. Da nije bilo podrške predsednika Vučića, od obnove manastira ne bi bilo ništa, jer ovaj narod to ne bi mogao sam. Isto tako, nema opštine u Republici Srpskoj koja nije dobila veliku pomoć Republike Srbije za neki od važnijih projekata. To je za svaku pohvalu i to ne treba da se prećuti, jer, čini mi se, nezahvalnost je gora od zaborava. Zato bih, ponavljam, opet učinio isto.         

 

Nedavno ste u jednom tekstu zaključili da je mnogo onih kojima je crkva kost u grlu i da želeći da udare na crkvu udaraju na patrijarha srpskog raznim besmislicama. Šta je njihov cilj?          

- Ne treba puno pameti da se vidi šta globalistički valjak želi da sravni sa zemljom. Srpska pravoslavna crkva jedna je od meta, jer je opštepoznato da srpski narod najveće poverenje ima baš u tu istu crkvu koja ga je sačuvala kroz vekove. Kako bi se poljuljalo to poverenje, želi se srozati ugled Crkve u javnosti, pa se insistira na skandalima, određene negativne pojave se preuveličavaju do neprepoznatljivosti, a sve sa vrlo jasnim ciljem - minimizirati uticaj Crkve, njenog episkopata i sveštenstva. Sledstveno tome, prvi na udaru je patrijarh, jer on simboliše sveukupnost naše pomesne Crkve srpske. Međutim, patrijarh nije sam, svi smo uz njega, iza njega, s njim. To je snaga, i njegova i naša, a pre i iznad svega narodna snaga koja nas sve zajedno drži na okupu, kako juče tako danas, a verujem i u danima budućim.

 

Sve nas je potresao nestanak male Danke Ilić, a onda i spoznaja da među nama žive monstrumi, ljudi koji su prema sopstvenom priznanju udavili dvogodišnje dete, telo bacili na deponiju, a onda premeštali. Potegla se priča o ponovnom uvođenju smrtne kazne. Kako vi gledate na sve ovo?        

 

- U jednom narodu, u svim vremenima, žive istovremeno i sveci i zločinci. Tako je i u našem narodu, koji je u ovom nemilom događaju ipak pokazao ono što se od njega očekuje - svoje ljudsko lice. Pažnja javnosti bila je usmerena ka tom malenom biću koje nikome ništa nije skrivilo, jer se očekivao pozitivan ishod. Svi smo se tome nadali i od sveg srca želeli da mala Danka, kao i sva ostala deca, nastavi da živi svoje bezbrižno detinjstvo. S druge strane, znamo i da među nama žive neki, istina malobrojni, kojima savest nije jača strana, da u sebi nose onaj mračni poriv koji ih tera da drugima čine zlo. Zato je važno da takve prepoznamo i da omogućimo svakom detetu odrastanje ispunjeno sigurnošću, srećom i ljubavlju. Nije floskula reći da su deca naše najveće bogatstvo, ali ne samo porodično, već celokupnog naroda. Zato je važno da se svi brinemo o svima, stari o mladima, mladi o starima, jedni o drugima. Tako ćemo na najbolji način pokazati da smo narod Hristov, narod Svetog Save.  

 

Foto: Eparhija bihaćko-petrovačka

 

PRVO MONAH, PA TEK ONDA EPISKOP

Ko je vladika Sergije "privatno"?   

- Vladika Sergije je prvenstveno monah, pa tek onda episkop. Svako ko razume ustrojstvo Crkve Hristove, zna da svaki monah sebe svega predaje Hristu i da sve što čini treba da čini Bogu na slavu, da bi ostao veran sebi i monaškim zavetima koje je položio. Zbog toga je teško govoriti o privatnosti, jer nije reč o poslu kao svakom drugom, u kojem ste tokom radnog vremena jedno a nakon njega neko sasvim drugi. Monah treba da ostane monah i dok je u hramu na molitvi, kad jede i kad pije, ali i dok je u razgovoru s drugima. Episkopska služba takav način života samo još dodatno uozbiljava, ako je to uopšte i moguće, jer obaveza je toliko, da se teško može naći vremena, čak i kad bi se htelo, za neki vid privatnosti. 

 

NE DOPADA MI SE MUZIKA KOJU SLUŠAJU MLADI

Kakvu muziku slušate?   

- Prvenstveno duhovnu, a kako starim, sve manje pratim aktuelne trendove u muzici, jer ono što danas muzički ispunjava mlade naraštaje meni nije dopadljivo. Kvalitet narodne i zabavne muzike, čini mi se, poklekao je pred performansima, spektaklom koji to nije, jer je izgleda bitnije kako skrenuti pažnju na sebe, ali ne glasom i tekstom, već ekscentiričnošću, pa čak i sablaznima koje su dominantne na evropskoj sceni. Kada sve to imam u vidu, onda s naročitim zadovoljstvom, prilikom naših crkvenih svetkovina, sa radošću poslušam izvornu krajišku pesmu koju su pevali i moji preci.        

 

„OD STRAHA POŠTOVAN - NA KRAJU POPLJUVAN“

Kako vas opisuju najbliži saradnici?        

- Ponekad od drugih čujem šta o meni govore oni s kojima najčešće sarađujem. Iskreno, zadovoljan sam jer me vide slično, gotovo isto onako kao što pokušavam da vidim sam sebe. Nisam neko ko autoritetom episkopskog čina pokušava da upravlja strahom i silom, već bratskim razgovorom, argumentima i ljubavlju. Trudim se da budem i ostanem takav, jer postoji ona stara izreka „Od straha poštovan - na kraju popljuvan“. Mislim za sebe da nisam komplikovan za saradnju, da sve može lako i jednostavno, ako se hoće, ali isto tako umem da budem i vrlo strog ako neko uporno istrajava na svojim negativnostima. Važno je naći pravu meru, ne podilaziti drugima, ne biti gord prema potčinjenima niti lažno snishodljiv prema pretpostavljenima, već bratski iskren u odnosima. To očekujem i od sebe, ali i od drugih.        

 

Desi li se nekada da se slučajno omrsite tokom posta? Popijete kafu s mlekom, na primer...        

- Ne, to se ne dešava. Decenije provedene u Crkvi naučile su me tome da je samodisciplina ključ uspeha. Tako je i s postom, pa njegov početak zaista označava i uzdržavanje od mrsne hrane, između ostalog. Kad to jednom shvatite, teško se omrsiti čak i kad biste to hteli. Kada se otpočne post u umu i duši, teško je mrsnoj hrani pronaći put od trpeze do usta.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI