KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA Hibridni rat protiv Vučića i Srbije i velike sile

Na konferenciji za štampu u Palati Srbija predsednik Vučić je, boreći se za istinu o srpskom narodu, raskrinkao laži i licemerje velikih sila u hibridnom ratu protiv Srbije.

Istovremeno, analitički precizno je pokazao njihove sihronizovane korake napada na našu zemlju. Politička rukovodstva u regionalnom okruženju, pod dirigentskom palicom zapadnih sila, ne žele da rešavaju međusobne probleme sa Srbima, već isključivo uz podršku međunarodnih posrednika. Vodeći politiku istorijskog revizionizma uvek govore o srpskoj krivici za raspad Jugoslavije i sklanjaju u zaborav Jasenovac, Jadovno, „Oluju“, Bratunac i Podrinje.

U vođenju ovog hibridnog rata važne su uloge Velike Britanije i Nemačke, država koje su pod uticajem trajnih i vekovnih kulturnih predrasuda prema Srbiji. Ove zemlje vide srpski narod kao „male Ruse“, a Srbiju kao produženu ruku Moskve. Za njih smo jedan neposlušni narod, koji vodi nezavisnu politiku u sopstvenom interesu, za razliku od hrvatskih, bošnjačkih ili albanskih elita. Otuda i njihove optužbe da je u Srbiji “manjak demokratije” i da se Beograd sprema “za rat protiv suseda”. A pre svega smeta ekonomska snaga i dinamičan razvoj Srbije. Konačni cilj laži i izmišljotina u regionalnim, Šolakovim i pojedinim evropskim medijima, kao i pritisaka u političkoj sferi, jeste da se Srbija isprovocira na sukob, a zatim da pozovu NATO trupe da intervenišu. I tako završe sa Srbijom jednom za svagda.

Zbog toga je danas najvažnije prepoznati ciljeve velikih sila i to politički briljantno radi Vučić. Srbija, pod njegovim rukovodstvom, vodi suverenističku politiku i vojno je neutralna država. Vučić, gradeći prijateljske odnose sa Rusijom i Kinom, zna da su ove dve države u ključnim pitanjima na našoj strani, ali istovremeno zna i da im Srbija i srpsko pitanje nisu prioritetni. Zato on ne zatvara vrata prema Zapadu, vešto tražeći i nalazeći potencijalne saveznika i u tom političkom prostoru.

Velike sile prvi put su se pojavile kao geopolitički faktor krajem XV veka, baš kada Srbija gubi svoju nezavisnost. Pod tuđinsku vlast 1496. pada i Zeta, kao poslednja slobodna srpska zemlja. Od tada, pa u narednih više od tri veka više ne postoje srpske države. Ali postoje srpski narod, Srpska pravoslavna crkva i srpska elita koji nastavljaju istrajno da se bore za istorijske ciljeve ovog naroda – slobodu i ujedinjenje. U toj borbi oni intuitivno i racionalno savladavaju veštinu komunikacije i ophođenja sa velikim silama, shvatajući koliko je ta veština važna za opstanak srpskog naroda. Ova mukotrpna i teška borba donela je rezultat u XIX veku obnovom srpske države.

Velike sile formirale su 1945. komunističku Jugoslaviju, a one su je kasnije i razbile. Srbi, srećni što su opet zajedno na okupu, ideološki zatrovani kominterovskom logikom, opraštaju Hrvatima genocid učinjen nad srpskim narodom, čak doprinoseći da ustaška Hrvatska dobije delove italijanske teritorije. Srpski narod, nosilac antifašističkog otpora, “nagrađen” je tako što je teritorijalno podeljen, a ogroman broj predstavnika stare srpske elite, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, bez suđenja je likvidiran.

Za sve zločine u Drugom svetskom ratu jugoslovenski komunusti su, uz blagoslov zapadnih velikih sila, optuživali Nemačku i Italiju, a zemlje saveznice nacističke Nemačke tretirane su kao “Hitlerove žrtve”. Da je Hrvatska, saveznik fašističke Nemačke, bila kažnjena, ne bi bilo ni 1992. godine. Nacizam je istorijski sačuvan zahvaljujući zapadnim silama i vatikanskim “pacovskim kanalima”, kojim su spašavani nacisti i ustaše. Na taj način je omogućena postepena, dugogodišnja i postojana revizija istorije.

Vučić radi ono što i najznačajniji srpski lideri kroz vekove, balansira spoljnu politiku između velikih sila i izbegava direktan sukob sa njima, podešavajući spoljnopolitički kurs Srbije isključivo ka srpskim ekonomskim i nacionalnim interesima. On ne priznaje nezavisnost KiM, ne dozvoljava unitarizaciju BiH, niti da Srbi budu asimilovani u Crnoj Gori.

Zato je tolika mržnja i bes prema Vučiću od strane drugosrbijanske intelektualno-političko-medijske elite, koja je svesna velikog ekonomskog i nacionalnog napretka Srbije i koja mu ne oprašta što je Srbiji i Srbima danas bolje. I tako je kroz savremenu istoriju uvek bilo. Mnogobrojni drugosrbijanci su bez razmišljanja navlačili razne odežde, od komunističke do građansko neolibaralne, od vojvođansko autonomaške ili crnogorsko separatističke do antisrpske i ustaško-balijske. Samo da se dodvore stranim gospodarima.

Teško je danas biti Srbin i nije jednostavno Vučiću da u današnjem svetu koji politički ključa nastavi izgradnju sopstvene vizije moderne, uspešne i pobedničke Srbije. Stoga su napadi protiv njega tako okrutni, nemilosrdni i neprestani. Ali, kao što kaže vladika bihaćko-petrovački Sergije: “Dok god razapinju Aleksandra Vučića znam da nam je dobro krenulo, da nam ide. Vučićevo raspenje je naše vaskrsenje!”

P.S. Aleksandar Vučić: „Boriću se uvek za svoj narod i pobeđivaću ih sve. Sve te koji mrze Srbiju i čekaju da bude na kolenima, a ni na kolenima im nije dovoljno mala, čekaju da je gaze. E takvu Srbiju im nećemo dati".

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI