KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ: Zločin u Starom Grackom nećemo zaboraviti

Piše: Dragutin Matanović

Prelepo je naše Kosovo i Metohija. Visoki masivi Šar-planine, Dinarskih planina i Kopaonika zatvaraju ga skoro sa svih strana, što mu obezbeđuje prirodnu zaštitu. Mnogobrojne reke protiču kroz kosovske klisure i pored plodnih pašnjaka i oranica.

Od Belog Drima koji otiče u Jadransko more, Sitnica i Ibar u Crno more, do Nerodimke, Lepenca, Laba, Prizrenske, Pećke i Dečanske Bistrice. Bezbrojni srednjevekovni manastiri Srpske pravoslavne crkve na Kosovu svedoče o viševekovnom postojanju pravoslavnog srpskog naroda na tim prostorima. Tu su Srbi uvek bili na udaru neprijatelja, ali su ostajali i opstajali.

Rat Zapada protiv Srbije na KiM završen je 10. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je podrazumevao povlačenje Vojske Jugoslavije i srpske policije. Sporazum je zahtevao razoružavanje terorista OVK od strane NATO snaga, koje su došle pod nazivom KFOR i sa ulogom čuvara bezbednosti. Srpska strana je ispoštovala svoj deo obaveza, ali snagama KFOR-a nije ni na pamet palo da razoružaju OVK teroriste. Okupatori uvek traže lokalne, i naizgled lojalne, saveznike.

Selo Staro Gracko se nalazi u blizini Lipljana i 1999. imalo je preko 300 stanovnika, među kojima su samo dve porodice bile albanske nacionalnosti. Većinski srpsko, ali okruženo albanskim selima. Neposredno posle rata u Lipljan dolazi britanski kontigent KFOR-a koji je Srbima usmeno garantovao bezbednost.

Kada je počela sezona žetve, Srbi iz Starog Grackog su 16. jula 1999. poslali molbu KFOR-u, kojom su tražili zaštitu dok ne pokupe žito sa svojih njiva. Molba je odbijena. Navikli na borbu i da žive od sopstvenog rada, Srbi su odlučili da sami odu na svoje njive. A šiptarsko zlo je odlučilo da se od 14 žetelaca, koji su tog 23. jula 1999. otišli po žito, nijedan živ ne vrati kući!

Zabrinuti što ih nema, rodbina je pozvala štab KFOR-a u Lipljanu, ali im je lokalni Albanac spustio slušalicu. Sumorna slutnja je obuzela čitavo selo i zato je jedan meštanin krenuo ka njivi, u susret  žeteocima. Ubrzo je naišao je na izrešetan traktor na kome je sedeo muškarac bez znaka života, dok je u polju, kraj uključenog kombajna, ležalo još 13 beživotnih tela. 

Svi žeteoci u polju su prvo bili ranjeni u noge kako ne bi mogli pobeći, a potom i masakrirani. „Ljudi to ne znaju... Paljene su im oči na auspuhu, udarani su tupim predmetima po glavama. O tome se ne priča. Obdukcioni nalazi bili su prazni, ništa o uzroku smrti, sahranili smo ih u metalnim kovčezima, nisu dali drugačije, verovatno da ne vidimo koliko su masakrirani“, svedoče meštani sela. Masakrirani su bez milosti, samo zato što su Srbi, samo zato što su pravoslavne vere. Samo zato što su tu od pamtiveka, na svojim ognjištima i svojoj zemlji. Neke žrtve bile su zverski raskomadane, poput Novice Janićijevića, koji još nije ni punoletstvo proslavio. „Eno, tu niže, niz polje, dečak Janićijević je ubijen, bila je pšenica u njegovoj prikolici i na njoj krv. Onda, malo gore, bio je deo tela, sakupili smo ga, zakopali...“, svedočio je svojevremeno meštanin Dragan Torbica.

Tog dana su stradali i Božidar Đekić (52), Stanimir Đekić (44), braća Radovan (32) i Jovica (29) Živić, braća Momčilo (53) i Mile (42) Janićijević, Slobodan Janićijević (34), Milovan Jovanović (30), Andrija Odalović (32), Nikola Stojanović (63), Miodrag Tepšić (48), Ljubiša Cvejić (60) i Saša Cvejić (26). 

U Starom Grackom zavladali su muk i neverica. I ogromna, nepojmljiva tuga. Deca, očevi i braća meštana stradali su od ruku bezumnih šiptarskih terorista. Bezdušnici iz KFOR-a, koji snose svoj deo krivice jer nisu nedužnim ljudima pružili zaštitu, ometali su obdukciju. Tražili da žrtve prepoznaju isključivo muški članovi porodice. A žrtve su u većini slučajeva predstavljale jedine muške glave u svojim kućama. Odbili su da pomognu u iskopavanju grobova, što su na kraju uradili njihovi rođaci iz Lipljana i drugih srpskih sela. Sahrana je bila 28. jula, a sprovod su pod oružjem obezbeđivali Britanci. Okupatori na okupiranom i raspetom Kosovu.

Međunarodna zajednica nije nikada ni pokušala da pronađe i kazni počinioce. Oktobra 2007. uhapšen je Mazljum Bitići, ali je posle dva meseca oslobođen usled „nedostatka dokaza“. Na kraju je EULEX zatvorio 2017. ovaj slučaj.

Prema verovanju Srba, cvetovi božura su bili isključivo bele boje sve do Kosovske bitke 1389. godine. Sada kažu da oni nigde nisu tako intenzivno crveni kao na Kosovu. Zato što što su iznikli iz zemlje natopljene krvlju kosovskih junaka. I te 1999. božuri su bili purpurno crveni. I te godine kosovska zemlja je bila natopljena krvlju srpskih heroja koji su branili Kosovo i Metohiju i krvlju nevinih stradalnika i mučenika kao što su žeteoci iz Starog Grackog.

Za Srbiju i Srbe ovaj zločin nikada neće zastariti. Nikad neće biti zaboravljen.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbija je nezavisna i suverena zemlja, slobodu volimo više od svega, Kosovo i Metohiju volimo više od svega. I nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete”.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI