REČ GLAVNOG UREDNIKA Litijum naš nasušni

 

PIŠE: Vasilije Papović

Ne znam da li ćete mi to oprostiti, ali zaista više ne mogu da ćutim i živim sam sa tim strašnim saznanjem. I evo, moraću da izustim tu dugo skrivanu tajnu: JA NE ZNAM NIŠTA O LITIJUMU. Verovali ili ne, za razliku od svih naših baba, ujna i tetaka (i naravno zbog rodne ravnopravnosti deda, ujaka i teča), potpuni sam duduk kad je u pitanju rudarenje, geologija i slično.

Znate li kako sam došao do te po mene duboko porazne činjenice? Pa danima i mesecima sam slušao te važne „stručnjake“ koji nas bombarduju sa TV ekrana i društvenih mreža, a da ne govorim o onima kojima je to omiljena tema u kafanama, javnom prevozu, na slavama i sahranama. Oni, ljudi, znaju sve. I da ćemo zbog litijuma svetleti u mraku i skakati kao neuništivi „durasel“ zečevi i da ćemo se gušiti u sumporu, što je odavno bila najstrašnija verzija pakla.

Dakle, ne čeka nas ništa do apokalipsa. Pomolite se i sačekajte neki dan do totalnog uništenja, a ono će se dogoditi čim prvi gram litijuma napusti Jadar i Rađevinu. Da se to ne bi desilo, preostaje nam samo da kao Indijanci naoružani lukom i strelama napadnemo gvozdenog konja, kako su oni zvali železničku kompoziciju. U toj borbi prošli su kao i svi koji su se usprotivili duhu vremena i modernizaciji.

Ali da ne idemo tako daleko. Pričali su mi kako se u mom kraju svojevremeno kad je struja uvođena u domaćinstva jedan ugledni, cenjeni i poštovani domaćin usprotivio toj novotariji. On je, naime, izračunao da za novac koji su mu tražili da se priključi može da kupi dovoljno petroleja da osvetli kuću dok je živ. Vrlo je slična i logika svih onih koji danas kažu kako u tom kraju rađaju lepe i ukusne šljive i jabuke i da bi bilo bogohulno i hektar zemlje prekopati ili privesti nekoj drugoj nameni.

Litijum naš nasušni, kako su zacrtali, treba da ostane u zemlji. Nema veze što će zbog migracija i niskog nataliteta taj kraj, nažalost, opusteti za nekoliko decenija. I ostaće litijum pod zemljom umesto da pokušamo da ga iskoristimo kako bi ljudi koji su tu rođeni ostali na kućnom pragu i zarađivali velike plate i živeli na svojoj dedovini umesto da rade u Nemačkoj na građevini ili se u Beogradu muče kao podstanari.

Kao što rekoh, ne znam ništa o litijumu, ali eto. Nije baš logično biti urednik uticajnog medija i ćutati. Nije ni pošteno. Treba se izložiti riziku da pogrešiš ili ostaneš u manjini,  ali treba. Na kraju krajeva, koliko ljudi je zaista nekad bilo u rudniku. Ja sam bio na kopovima Kolubare i mogu da vam kažem da sam tako zamišljao površinu Meseca. Pustinja. Znači li to da Kolubaru treba zatvoriti, ukinuti sve što radi na struju i vratiti se na famozne petrolejske lampe?

A šta ćemo s mobilnim telefonima, laptopima i ostalim spravicama bez kojih ni pet minuta ne može niko? Ah, da. Pa oni svi rade na baterije. A za baterije nam treba litijum. A otkud nam litijum kad ne damo da se kopa? Kao što već rekoh, ja ne znam ništa o litijumu. Pitajte one koji sve znaju.

 

BONUS VIDEO: 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI