KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Petrovačka cesta i monstruozan zločin "evropske Hrvatske"

Slavni srpski pisac Branko Ćopić svojevremeno je ovekovečio zločin nemačkih nacista koji su u Drugom svetskom ratu avionskim bombama zasuli izbegličku kolonu Srba.

Bila je snežna zima, a kolona prepuna nevine dece. I piše Ćopić:

Na cesti Petrovačkoj izbjeglice i trista djece u koloni.

Nad cestom kruže grabljive ptice, tuđinski avioni.

Po kamenjaru osniježenom čelična kiša zvoni….

U snijegu rumena Marija, mamina ćerka jedina, bilo joj je sedam godina.

Zverski zločin se ponovio na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995. godine. Hrvatski nacisti su raketama ispaljenih iz aviona hrvatskog ratnog vazduhoplovstva granatirali izbegličku kolonu. Hrvatski MiG-21 poleteo je iz Splita i usred sunčanog dana izbacio rakete, svoj „čelični pljusak“ na nevine žrtve. Nije bilo greške. Nije bilo slučajnosti. Nemilosrdan zločin. Monstruozno. Tipično hrvatski.

Zločin se desio kod mesta Bravskog, između Petrovca i Ključa. Ubijeno je deset nevinih ljudi, među kojima četvoro dece, devojka od 20 godina i starica od 83 godine. Srpska deca ostala su nepomično da leže na Petrovačkoj cesti: Jovica Drča (6), Žarko Rajić (9), Nevenka Rajić (11) i Darko Vuković (13). Nekoliko desetina Srba je teže ili lakše ranjeno. Srpske izbeglice su krenule iz severne Dalmacije i Like preko reke Une u Republiku Srpsku. Bežeći ispred hrvatske kame i sekire, zauvek napuštajući svoja vekovna ognjišta i grobove svojih predaka.

Predsednik Vučić je 4. avgusta 2023. položio vence na spomen-obeležje pobijenim srpskim izbeglicama, izjavivši: „Digli smo u spomen jedan drveni krst. Hteli smo da to bude skromno, da nikome ne smeta, ali da obeležimo stradanja naše dece, naših ljudi. Onda smo podigli mali, aluminijski spomen-krst. Onda su nam srušili i taj mali aluminijski spomen-krst. Sada smo podigli tri puta veći. Sruše li nam ovaj, podići ćemo još tri puta veći. I koliko god nam budu rušili spomen-kapele i spomen-krstove, mi ćemo dizati i dizati i pokazati da se ne mirimo sa ubijanjem dece.“

Danas se na tom mestu u znak sećanja nalazi spomenik u obliku stilizovanog pravoslavnog krsta sa krakovima visine šest metara i širine 3,5 metara, izgrađen od nerđajuđeg čelika. Projekat banjalučkog arhitekte Marka Bilbije. Krst je podignut na izgrađenom podnožju, na čijoj se prednjoj ploči nalaze podaci o žrtvama, počiniocima i datumu zločina.

Ne smemo nikada zaboraviti surovo zlodelo Hrvata na Petrovačkoj cesti. Avionima i raketama na izbegličku kolonu nevinih ljudi, punu dece i staraca. U bivšoj Jugoslaviji decenijama se ćutalo o najstrašnijim zverstvima i zločinima Hrvata u NDH. Istorija je pokazala da namerni zaborav otvara vrata novim zločinima. I da je hrvatski genocid iz 1995. u vojnoj operaciji „Oluja“ samo dovršetak hrvatskog genocida iz Drugog svetskog rata.

Šolakova N1 televizija emitovala je povodom hrvatskog pogroma „Oluje“ izjavu Jadranke Kosor, bivše poglavnice hrvatske vlade od pre petnaestak godina, kada se Zagreb spremao za pristupanje EU. I klikće Kosorova kako su svi oko nje tada skakali od radosti, u euforiji se ljubili i grlili, kako je koje selo i mesto „oslobađano“ krvavog avgusta 1995. godine. I kako su Srbi koji su vekovima tu živeli proterivani u izbegličke kolone. Da postoji vremeplov, i da je moguće da Kosorova i njeni gledaju film kako u Jasenovcu Hrvati od srpskih raskomadanih tela prave sapun, nesumnjivo je da bi i onda skakali od radosti, ljubili se i grlili. To je zasluga genocidnog hrvatskog gena koji postoji i kod nekih mrzitelja Srba – i u samoj Srbiji.

Veruje sigurno Kosorova u Fukujamu i njegove fantazije o „kraju istorije“. Greši. Mnogo greši. Pred nama se ubrzano odvijaju nezamislive geopolitičke promene i stvaranje multipolarnog sveta. Ispisuju se nove stranice istorije koje neće biti po volji kolektivnog Zapada.

A Branko Ćopić završava svoju pesmu rečima devojčice Marije koju su nemački nacisti ubili pre osam decenija na Petrovačkoj cesti:

Zagrmi, tata, iz velikog topa, pomlati tuđe gadove

Zabubnjaj, braco, mitraljezom, mrtva te sestra zove.

Osvetu vapije dijete, stisnutih smrznutih pesti

U krvi i snijegu, na Petrovačkoj cesti...

Ovi stihovi nisu sigurno po ukusu poklonicima „woke kulture“. Meni se sviđaju.

P. S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti.“

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI